Zid između katoličke i protestantske dece

Herman Štratman (71) i danas je u neverici kada se seti jedne scene iz vremena kada je išao u osnovnu školu. „Učitelj je tako snažno udario jednog učenika da je on prosto odleteo unazad i leđima udario u klupu.“

Štratmana i dan-danas, 60 godina nakon tog incidenta, šokira razlog zbog kojeg je učenik dobio batine. Dečak se, naime, tokom opdmora popeo na zid koji je delio školsko dvorište na katolički i protestantski deo. Bilo je to u Ringenbergu, na krajnjem zapadu SR Nemačke. „Sama činjenica da je on dobio takve batine zbog toga urezala se u sećanje mnogih đaka iz mog razreda“, kaže Štratman.

Ringenberg je bio ekstreman primer konfesionalnog razdora posleratnog društva, kaže Jirgen Peter Šmid, naučni saradnik u fondaciji Kuća istorije Severne Rajne-Vestfalije u Diseldorfu. Inače, jedan deo nekadašnjeg zida može se videti u sklopu izložbe „Naša zemlja, 75 godina Severne Rajne-Vestfalije“ (Unser Land. 75 Jahre Nordrhein-Westfalen).

Na stubu srama

Zahvaljujući tom zidu, Ringenberg se šezdesetih godina prošlog veka našao na naslovnim stranama novina u čitavoj Nemačkoj. Žitelji tog sela, koje je danas administrativno deo gradića Haminkelna, tada su imali osećaj da ih neopravdano pribijaju na stub srama, seća se Štratman.

Nadležni su u stvari želeli da naprave moderniju školsku zgradu, s boljim uslovima za učenike. Ringenberg je, naime, krajem pedesetih imao dve škole, jednu katoličku i jednu protestantsku. Obe su bile male i dotrajale. „Zato su razmišljali pragmatično. Plan je bio da se napravi jedna zajednička školska zgrada, u kojoj bi deca bila podeljena na konfesionalnoj osnovi“, kaže Šmid.

Tako je 1960. izgrađena za tadašnje prilike moderna „dupla“ školska zgrada, koja je međutim samo „zacementirala“ tradicionalnu podelu – uz pomoć zida od žute cigle visokog dva metra i podignutog po sred školskog dvorišta.

„Rekli su nam da ne sme da se ide na drugu stranu“, seća se Gerda van Haren, koja je pohađala katolički deo škole. „I pridržavala sam se toga. Nisam htela da me uhvate i kazne“. Štratmann kaže da je za njega u detinjstvu sve to bilo normalno – on se inače igrao na protestantskoj strani dvorišta. Njegov školski drug Frank Verneke priča: „Stvarno nije bilo nikakvog kontakta s katoličkom decom.“

Uobičajena praksa

U decenijama posle rata segregacija protestantske i katoličke dece u Severnoj Rajni-Vestfaliji bila je uobičajena stvar, iako nije bilo tako drastično kao u Ringenbergu, kaže Šmid. Konfesionalne škole su pedesetih godina bile propisane pokrajinskim ustavom, što su „progurale“ CDU i katolička Centristička partija.

„Nakon Drugog svetskog rata i stravične diktature nacionalsocijalista i njihovog civilizacijskog posrnuća, crkve su, generalno gledano, imale veoma jaku poziciju“, objašnjava Šmid. U potrazi za intelektualnim i kulturnim novim početkom, politika je u hrišćanskom obrazovanju i vaspitanju videla zaštitu protiv mogućeg povratka u varvarstvo nacista.

„Zahvaljujući tom kuriozitetu zvanom konfesionalne škole, đaci bi četiri godine proveli u svojevrsnom balonu. U katoličkom ili protestantskom balonu“, priseća se Verneke. Nakon četiri godine osnovne škole, pokazalo se da ta podjela već tada nije bila u skladu s duhom vremena.

Devojčice i dečaci koji su napuštali osnovnu školu (nakon završenog četvrtog razreda, prim.red.) te odlazili u srednje škole („realke“) ili u gimnazije, odjednom bi se našli na „pomešanoj“ nastavi, za sve konfesije zajedno. „Tu konfesija više nije igrala nikakvu ulogu“, kaže Štratman. I Van Haren je tako odjednom u školskom autobusu sedela pored svoje protestantske drugarice.

Godine 1966. vlast u pokrajini preuzela socijaldemokratsko-liberalna koalicija. Dve godine kasnije u Severnoj Rajni-Vestfaliji su ukinute konfesionalne škole. Zid je „pao“ i u Ringenbergu, i to krajem šezdesetih godina. I postao deo istorije te pokrajine.

sm (epd)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.