Zašto sve više imigranata napušta Nemačku?

„Sve što me je dovelo u Nemačku izgubilo se i u jednom trenutku sam pomislio: sada je dosta, ne želim da moja deca, ako ih ikada budem imao, odrastaju u ovoj zemlji.“

Janis N, koji nije želeo da otkrije svoje prezime, napustio je grčko ostrvo Samos sa 18 godina, kako bi studirao građevinu u Nemačkoj. Privukla ga je reputacija Nemačke kao zemlje jednakih mogućnosti i socijalne pravde.

Onda je 2020, nakon 16 godina, odlučio da se, s magistarskom diplomom u ruci, vrati u otadžbinu.

Do tada je radio u nemačkom gradu Esenu kao projekt-menadžer u privatnom sektoru, a zatim kao građevinski inženjer na izgradnji mostova u javnom sektoru, pre nego što je okušao sreću kao „slobodni strelac“.

„Dao sam sve od sebe da u Nemačkoj izgradim život, ali sam stalno nailazio na prepreke“, kaže taj 39-godišnjak za DW. Priseća se jednog upečatljivog primera: „Radio sam na jednom objektu na gradilištu, da bi klijent na kraju odbio da plati završni račun od preko 100.000 evra. Kad sam ga pitao zašto, odgovorio mi je: „Neću ti dozvoliti da se obogatiš ovde u Nemačkoj“.

Janis kaže da je to bio jasan izraz netrpeljivosti prema njegovom stranom poreklu. Za ovog Grka je presudno bilo osećanje da nikad nije istinski prihvaćen, što ga je na kraju i navelo da ode. Janis je konačnu odluku doneo kada je shvatio da će, bez obzira koliko se integrisao, uvek biti posmatran kao „neki Grk“.

„Na fakultetu si prvo lenčuga iz Grčke, a na poslu korumpirani Grk. Ponosan sam što sam Grk. Ali mentalitet, koji stoji iza svih ovih komentara, je za mene postao toksičan“, kaže Janis.

Čak 25 odsto migranata razmišlja da napusti Nemačku

Iste prepreke, s kojima se Janis suočavao u Nemačkoj, potvrđene su i u novoj studiji koju je objavio Institut za istraživanje tržišta rada (IAB).

Na osnovu ankete, sprovedene među 50.000 migranata koji su se u Nemačku doselili u starosnoj dobi između 18 i 65 godina, istraživanje je pokazalo da jedan od četiri razmišlja o odlasku. Azilanti bez priznate boravišne dozvole nisu bili uključeni u studiju.

Anketa, sprovedena između decembra 2024. i aprila 2025., pokazuje da su oni, koji najčešće planiraju da napuste Nemačku, visoko obrazovani, uspešni i dobro integrisani — upravo oni , koji su Nemačkoj najpotrebniji.

Prema studiji, namera da se napusti Njemačka rezultat je „kompleksnog sklopa ličnosti, ekonomskih razloga, integracije u društvo i percipiranog društvenog prihvatanja“.

Ispitanici su dodatno navodili i porodične razloge, političko nezadovoljstvo, visoke poreze i birokratiju. U Nemačkoj trenutno više od četvrtine stanovništva ima migrantsko poreklo. Oko 6,5 miliona ljudi doselilo se u zemlju od 2015. godine, uglavnom iz Sirije i Ukrajine.

Bez znanja nemačkog „živiš kao duh“

Utku Sen, 33-godišnji stručnjak za sajber bezbednost takođe je napustio Nemačku nakon tri godine, vođen sličnim osećajem isključenosti. Opisujući svoju prvu godinu u Berlinu kao „medeni mesec“, Sen je za DW rekao da je kasnije shvatio koliko život može biti težak za pridošlice bez dobrog znanja nemačkog jezika.

„Kao Turčin, uvek sam se osećao građaninom drugog reda. Pomislio sam da će mi trebati decenije da postanem deo nemačkog društva — a možda se to nikad i ne dogodi“, rekao je.

Nakon što je na Jutjubu objavio video na turskom jeziku o svakodnevnoj diskriminaciji u Nemačkoj, koji je pogledalo skoro pola miliona ljudi, preselio se u London. U videu je život u Nemačkoj uporedio sa likom koji glumi Brus Vilis u filmu „Šesto čulo“:

„Tamo negde postoji život, ali ti mu ne pripadaš. Kružiš oko njega kao duh. Drugi ljudi nisu ni svesni da postojiš i ne možeš da sepovežeš sa njima.“

Sen je rekao da mu je život u Londonu znatno lakši zahvaljujući tome što može da komunicira na engleskom jeziku.

„Za razliku od Nemačke, Britanci su uglavnom otvoreniji i prihvataju strance i različite kulture. Ovde nisam doživeo nikakvu diskriminaciju. To mi je dalo osećanje pripadnosti društvu i povećalo moju ljubav prema njemu“, rekao je.

Tečno znanje jezika ne pomaže uvek

Prema rečima Kaline Velikove iz Bugarske, čak ni tečno znanje jezika ne uklanja nužno barijere, s kojima se stranci susreću u Nemačkoj. Velikova (35) je provela devet godina u Bonu, gde je studirala i radila kao socijalnog radnica. Kaže da se prvi put osetila isključenom još tokom studija — iako je savršeno govorila nemački.

„Nikad neću zaboraviti koliko je trebalo ljudima da me prihvate, čak samo kao koleginicu. Jednog dana bismo razgovarali, a sledećeg dana bi se ponašali kao da me ne poznaju. To se jednostavno ne dešava tamo, odakle ja dolazim“, kaže Velikova.

S vremenom je stalno osećanje društvene distance počelo da utiče na nju. „Počela sam da postajem hladnija. Imala sam osećaj kao da razvijam alergiju na Nemačku, a to nisam želela.“

Godine 2021. napustila je Bon i vratila se u Sofiju, gde sada radi kao projekt-menadžerka. „Naravno, i ovde ima svakodnevnih izazova. Ali u celini, kvalitet mog života se poboljšao, iako zarađujem manje, a radim više.“

Nemački „hod po tankoj žici“

Za ekonomistu Kristijana Dastmana direktora Fondacije Rokvul u Berlinu, jezik ostaje ključni faktor integracije. On ističe da je učenje nemačkog jezika od suštinskog značaja, ne samo za tržište rada i poslodavce, već i za same migrante.  Istovremeno, Dastman smatra da osećanje neprijateljskog okruženja nije specifično samo za Nemačku.

„Kad biste isto istraživanje sproveli u Velikoj Britaniji, rezultati verovatno ne bi bili mnogo drugačiji“, rekao je. Dastman takođe ističe da se sa porastom broja migranata povećava i zabrinutost među domicilnim stanovništvom. „To može dovesti do kulture, koju neki migranti doživljavaju kao neprijateljsku“, rekao je.

Studija fondacije Bertelsman iz 2024. godine pokazuje da zabrinutost javnosti u vezi s migracijom u Nemačkoj raste. To se poklapa s rastućom podrškom krajnje desničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD), koja je iskoristila strahove u stanovništvu na februarskim izborima 2025, postavši druga po snazi partija u zemlji.

Mnogi ljudi u Nemačkoj sve su više zabrinuti zbog mogućih negativnih posledica migracije i priliva velikog broja stranaca. Povećani su troškovi i opterećenja za socijalne sisteme, vlada nedostatak stanova u gradovima i sve su veći izazovi u školstvu i obrazovanju.

Prema Dastmanu, „politika mora da hoda kao po žici i da balansira između toga da ne optereti previše domaće stanovništvo, što daje prostor desničarskim populistima, i da istovremeno ostane otvorena za pridošlice koji su važan deo ekonomije i društva.“

Potrebna je i kulturna transformacija

Dok politika pokušava da uspostavi ravnotežu između društvene kohezije i otvorenosti, Anastasios Penolidis smatra da je za istinsku promenu potrebna i kulturna transformacija. Menadžer u izbegličkom kampu, koji se u Nemačku doselio pre sedam godina, smatra da je obrazovanje širih slojeva društva ključno za rešavanje problema s kojima se migranti suočavaju. Po njegovom mišljenju, neophodno je „više političkog i socijalnog obrazovanja, potrebne su nove institucije za borbu protiv rasizma i niži porezi za one s niskim primanjima“.

Penolidis je dodao da jedva sastavlja kraj s krajem, iako i on i njegova devojka rade puno radno vreme. Kritikovao je visoke poreske stope za neoženjene osobe bez dece, nazivajući ih nepravednim i demotivišućim.

Trenutno, kaže, ozbiljno razmišlja o povratku u Grčku, navodeći poresku politiku i strukturalni rasizam kao glavne razloge.

Ipak, Penolidis nije bez nade. Ako dođe do značajnih promena, voleo bi da ostane u Nemačkoj i zasnuje porodicu. Za njega ta budućnost zavisi ne samo od bolje politike, već i od dublje promene u načinu na koji njemačko društvo vidi i podržava one, koji odluče da Nemačku nazovu svojim domom.