Zaboravljene garancije

Osim stručnjaka i ponekog političara, na Zapadu jedva da je neko znao da je Ukrajina u stvari bila nuklearna velesila i da se te uloge odrekla u zamenu za međunarodne bezbednosne garancije. Tako sada samo Ukrajina, naročito nakon ruske okupacije Krima, podseća na takozvani Budimpeštanski memorandum, dokument koji je potpisan 5. decembra 1994. na sastanku na vrhu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju OEBS.

U tom dokumentu, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Rusija (!) „pozdravljaju“ odluku Ukrajine da pristupi Sporazumu o neširenju atomskog oružja. Tu se takođe, između ostalog, priznaje nezavisnost Ukrajine i izjavljuje da će se njene postojeće granice poštovati. Slični sporazumi istog dana su potpisani i sa bivšim sovjetskim republikama Belorusijom i Kazahstanom.

Taj sporazum bio je plod dugotrajnih pregovora između država naslednica SSSR-a i zapadnih nuklearnih sila. Ukrajina je pritom imala poseban položaj jer je nakon raspada Sovjetskog saveza na njenom području ostalo čak 176 strateških nuklearnih, dakle interkontinentalnih projektila, i više od 2.500 taktičkog atomskog oružja – od bombi i raketa, pa do artiljerijskih granata.

Nuklearna sila, bar na papiru

Ukrajina je bila treća po veličini nuklearna sila na svetu, odmah iza SAD i Rusije. Tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk danas u razgovoru za Dojče vele priznaje da je sve to bio samo – privid. „Svi kontrolni sistemi bili su u Rusiji, takozvani 'Crni kofer' sa dugmetom za atomski napad nalazio se kod (tadašnjeg) ruskog predsednika Borisa Jeljcina.“

Ukrajina je u stvari mogla da zadrži to atomsko oružje, ali bi cena bila ogromna, objašnjava Kravčuk. Rakete su se inače i proizvodile u Ukrajini, u Dnjepropetrovsku, ali ne i atomske bojeve glave. A sopstvena proizvodnja i održavanje bili bi suviše skupi. „To bi nas koštalo 65 milijardi američkih dolara, a državna kasa bila je prazna“, podseća bivši predsednik Ukrajine.

Povrh svega, Zapad je Ukrajini pretio izolacijom ako ne pristane da ih se odrekne, jer su te rakete bile pre svega usmerene ka zemljama NATO i, naravno, ka Sjedinjenim Američkim Državama. Sve u svemu, to uklanjanje atomskog oružja i međunarodna garancija za bezbednost Ukrajine bilo je „jedino moguće rešenje“, smatra Kravčuk.

Sporazum? Kakav sporazum?

Sav taj nuklearni arsenal ili je prebačen iz Ukrajine u Rusiju, ili je bio uništen. Kao protivuslugu, vlada u Kijevu dobila je finansijsku pomoć iz SAD, povoljne energente iz Rusije i – baš te garancije u skladu sa Budimpeštanskim memorandumom.

Ali ako se malo bolje pogleda šta piše u tom dokumentu, vidi se da se u njemu samo Ukrajina na nešto obavezuje i da nema nikakvih mehanizama kojim bi se sankcionisalo kršenje obećanja koji su dati Kijevu. Na to upozorava i Gerhard Simon, stručnjak za istočnu Evropu sa univerziteta u Kelnu: „Tu nigde ne piše da će, ako neka zemlja prekrši obećanje, druge zemlje vojno odgovoriti na kršenje Memoranduma.“

Slično misli i Vinfried Šnajder-Deters, publicista i poznavalac prilika u Ukrajini. „Taj sporazum nije vredan papira na kojem je napisan“, smatra on. „Već u slučaju Krima pokazalo se da ga se nije pridržavala ni Rusija, ali ni zapadne zemlje.“

I današnja vlada u Kijevu smatra da je međunarodni sporazum prekršen i još u avgustu je zatražila konsultacije sa zemljama-potpisnicama memoranduma iz Budimpešte. Bez uspeha. Odgovor Moskve bio je da za takav susret „nema razloga“, čulo se iz ukrajinskog ministarstva spoljnih poslova. Rusija je još u aprilu, samo nekoliko sedmica nakon prisvajanja Krima i očigledne promene granica Ukrajine, odbacila sve optužbe iz Kijeva.

A kad nema bombi...

Kremlj smatra da je „otcepljenje Krima od Ukrajine“ rezultat „složenih unutrašnjih procesa“, i da se zato to ne odnosi na eventualne obaveze koje je Rusija preuzela potpisivanjem Budimpeštanskog memoranduma. Ni Sjedinjene Američke Države ne smatraju da su se tim potpisom na nešto obavezale: „Budimpeštanski memorandum nije bio nikakav sporazum o bezbednosnim garancijama“, izjavio je u maju ambasador SAD u Kijevu Džefri Pejet. Doduše, postojala je obaveza da se poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, čega se SAD drži, ali, po mišljenju Vašingtona, ne i Rusija.

Ukrajina se u svakom i danas čvrsto drži onog što je u Budimpešti potpisano. U novembru je na to podsetio i ukrajinski predsednik Petro Porošenko. Isto tako, njegova zemlja zalaže se za sporazum koji bi nasledio Memorandum iz Budimpešte, ali stručnjaci sumnjaju da će do toga ikada doći jer sada u ukrajinskim arsenalima više nema atomskog oružja, a i najveći je problem Rusija: „(Novi) sporazum imao bi jedino smisla kada bi u njega bila uključena Rusija i kada bi ona Ukrajini garantovala bezbednost“, kaže Gerhard Simon. Ali on to smatra da je to i više nego neverovatno.

S druge strane, potpise zapadnih zemalja bilo bi još teže dobiti, nastavlja stručnjak za istok Evrope. „Kada bi Zapad potpisao takav sporazum, to bi bilo nešto kao ulazak Ukrajine u NATO na mala vrata.“ Na takav korak nisu spremne ni SAD, ni Velika Britanija, niti bilo ko drugi. Simonov zaključak je sledeći: Memorandum je mrtav, neki novi nije na vidiku, a Ukrajina je prepuštena sama sebi.

Šnajder-Deters smatra da Ukrajina i ne treba da teži nekakvom novom sporazumu i da joj ne preostaje ništa drugo nego da se vrati „metodama“ iz Hladnog rata: da napuni sopstvene arsenale oružja. „Mislim da je Ukrajina sposobna da stvori svoju sopstvenu vojnu silu koja bi zaplašila i odvratila od napada na tu zemlju“, smatra publicista. A to je bolje nego „bezbednosne garancije kojih se u stvarnom životu niko ne drži.“