Vim Venders ili kako se najbolje izgubiti
14. avgust 2025.
Za Vima Vendersa, izgubiti se - to nije neuspeh, već vid blaženstva.
„Kada se izgubiš, zaista napustiš sebe i tu si", kaže on za DW.
Više od pet decenija, ovaj nemački filmski poslenik poziva publiku da se izgubi u njegovim filmovima koji lebde kroz nepoznate pejzaže i tihe emocionalne prostore.
U avgustu ove godine, povodom Vendersovog 80-og rođendana, galerija "Bundeskunsthale" u Bonu otvorila je veliku retrospektivnu izložbu koja predstavlja njegov obiman opus - uključujući film, fotografiju, bakropise i tekstove.
Lutalica rođena usred ruševina
Za Vendersa kretanje nikada nije bilo samo stvar udaljenosti - bilo je to otkriće. Rođen 11. avgusta 1945. u Diseldorfu tri meseca nakon kraja Drugog svetskog rata u Evropi, odrastao je u gradu koji je bio gotovo potpuno sravnjen sa zemljom.
Na otvaranju izložbe, Venders - koji sebe često naziva putnikom - prisetio se nadrealnog kontrasta između posleratne Nemačke i dalekih mesta koja je otkrio čitajući enciklopediju svog dede i očeve novine.
„To je za mene bilo ogromno otkriće i pokretačka snaga mog života. Svet je bio bolji. Oduvek sam želeo da znam sve o njemu... Da sam ostao kod kuće, ne bih bio ovde“, rekao je za DW.
Ta dečja želja za istraživanjem postavila je temelje za kreativnu karijeru koja je obuhvatila više kontinenata i umetničkih žanrova.
Putevi do otkrića
Venders je počeo da snima filmove 70-ih, postavši ključna figura u pokretu Novog nemačkog filma uz kolege-režisere Vernera Hercoga i Rajnera Vernera Fasbindera.
Njegova trilogija: "Alisa u gradovima", "Pogrešan pokret" i "Kraljevi puta" istražuje jednu od njegovih glavnih tema: ljude u pokretu koji traže povezanost ili pripadnost.
Njegov međunarodni ugled učvrstio je film "Pariz, Teksas" (1984), potresno istraživanje gubitka i iskupljenja koje se odvija na jugozapadu SAD. Film prati čoveka koji izlazi iz pustinje bez sećanja i kreće na putovanje kako bi se ponovo povezao sa svojim mladim sinom. Vendersu je doneo Zlatnu palmu u Kanu i nagradu BAFTA za najboljeg režisera.
Film "Nebo nad Berlinom" iz 1987. prikazuje anđele - jedan od Vendersovih omiljenih motiva - kako lebde iznad podeljenog posleratnog Berlina, posmatrajući život dok se ne zaljube u ljudski svet. Navodno je inspirisao film "Grad anđela" s Meg Rajan i Nikolasom Kejdžom iz 1998, mada su neki kritičari smatrali da je rimejk učinio medveđu uslugu Vendersovom originalu.
O samoći i zvuku
"Savršeni dani" (2023), tiha studija karaktera, smeštena u Tokiju, prati radnika čije jednostavne rutine otkrivaju radost, izolaciju i svetost svakodnevnog života. Kođi Jakušu dobio je nagradu za najboljeg glumca u Kanu i nominovan za Oskara 2024.
Iste godine, Venders je objavio "Anselma", 3D-dokumentarni portret nemačkog slikara i vajara Anselma Kifera.
"Svaki film je putovanje", rekao je jedanom Venders, „ne samo fizički, već putovanje prema razumevanju nečega.“
A što bi bilo putovanje bez debre filmske muzike? Ona je uvek imala ključnu ulogu u Vendersovom radu. Istaknut primer je film nominovan za Oskara „Buena Vista Social Club“ (1999), u kojem je pratio priču o starenju kubanskih muzičara koji se uzdižu od anonimnosti do globalne slave. Istoimeni album, nagrađen Gremijem, ne samo da je prodat u više od osam miliona primeraka širom sveta, već je izazvao interesovanje čitavog sveta za tradicionalnu kubansku muziku.
Venders je režirao i muzičke spotove, uključujući „Stay (Faraway, So Close!“) grupe U-2.
Umetnost gledanja
Osim toga, Venders je dugo bio plodan fotograf, poznat po slikama napuštenih prostora, slabo vidljivih kutaka i dugih, tihih puteva. Njegova fotografija odražava njegovo filmsko stvaralaštvo, fokusirajući se na prazninu, tišinu i dostojanstvo prostora.
Mnogo je putovao. Osim nekoliko putovanja u Kinu, „Putovao sam kroz Indiju četiri sedmice. Još uvijek nisam (bio) u Patagoniji, jednom od mojih najranijih snova... Nikad nisam (bio) na Antarktiku (ili) Severnom polu. Izbegavao sam hladne zone. Poznajem sve tople delove planete, ali ne i sve hladne", našalio se za DW.
Venders se rado i gotovo sa čežnjom priseća preddigitalnog doba, kada je bilo moguće namerno se izgubiti u novim gradovima. „U svim velikim gradovima sveta pokušavao sam da se izgubim kad sam prvi put stizao tamo. A kad bih uspeo da se izgubim, mislim da sam stvarno razumeo grad – ali tek tada", kaže on. „Kad se izgubiš, znaš“, rekao je za DW. „Ako imaš kartu i znaš put, ne vidiš toliko kao kad se izgubiš.“
Ne morate biti Vendersov obožavalac da bi vas ova izložba privukla. Njegov rad obraća se svima koji su se ikada osećali kao da ne pripadaju mestu na kojem se nalaze ili su čeznuli za nečim drugim. Njegove priče nas podsećaju da, ako se izgubimo, možemo da otkrijemo nove načine gledanja - ne samo na svet, već i na nas same.
Izložba u muzeju Bundeskunsthale u Bonu je otvorena do 11. januara 2026.