Vatreni prsten od Pariza do Bamaka

„Kad se sunce smeje, uzmi blendu broj osam“ – popularno pravilo za fotografe na nemačkom se čak rimuje (Die Sonne lacht, Blende acht) i toga se pre dva dana setio i nemački Bundesver na kursu za fotografiju koji drži oficirima za vezu vojske Malija. Ali samo dan kasnije u ovoj afričkoj zemlji više ništa nije bilo smešno. Još jednom su radikalni islamisti napravili pokolj koji nosi jasnu poruku: u našem nemilosrdnom pohodu spremni smo na sve i to posebno sada, kada smo vas pogodili u Parizu. Sve ste slabiji. Nesigurniji. Mi napredujemo.

Pariz, Ankara, Bejrut, Šarm el Šeik i Bamako. Nešto južnije Jola i Kano. Ako povučemo liniju između ovih poprišta nedavnog krvavog terora prilično jasno ćemo videti ono što se u vojnom žargonu zove vatrenim prstenom. Linija koju nam crtaju ekstremisti i globalni sukobi skoro potpuno obuhvata Evropu. Još je pre 24 godine Klaus Nauman, tada generalni inspektor Bundesvera, upozoravao na „krizni pojas od Avganistana do Maroka“. Tada su mnogi njegovu izjavu odbacili kao besmisleno preterivanje zadrtog vojnika. Naumanove tadašnje reči – „prolivanje krvi više ne sme da bude tabu za nemačke vojnike“ – tada su i same bile kršenje jednog tabua.

Danas je vatreni prsten sam par stotina kilometara od Evrope. Tampon zona između Malija i nepostojeće Libije manja je nego što peščana praznina Sahare ukazuje. Mi – Zapad – uklonili smo neke diktatore, ali sa njima i azbestni zid koji je Evropu štitio od požara.

Napad na Radison Blu, navodno najbolje čuvani hotel u glavnom gradu Malija, nominalno je usmeren protiv Francuske koja je odlučnom vojnom akcijom 2013. u poslednjem trenu sprečila raspad afričke države i nedavno eliminisala neke od terorističkih prvoboraca. Ali taj napad je usmeren i na sve saveznike, na zapadni način života. Kao i kod serije napada u Parizu, i ovde se radi o principima. To je efikasna logika bezočnih masovnih ubica. A nemački vojnici – doduše zaduženi tek za obuku – nalaze se usred toga.

Pariz je izgleda ubrzao takmičenje Alahovih ratnika u prolivanju krvi. Nije bliska pameti pretpostavka da nekakav globalni štab Islamske države u Raki putem telefona, telegrama ili plejstejšna koordinira napade u pojasima Sahare i Sahela – juče Kano, danas Bamako sutra Hanover ili Berlin? Istomišljenicima džihadista ne trebaju telefonski pozivi. Oni funkcionišu prema istoj, primitivnoj, ali odlučnoj formuli – svejedno kako se njihove terorističke organizacije zovu.

Mnogi osećaju da je počeo Treći svetski rat ili čak Globalni rat religija. No militantna retorika vodi u ćorsokak. Redove treba zbiti po civilizacijskoj liniji, svakako zajedno sa partnerima poput Kine i Rusije. Teško je pobediti ratnike asimetrične terorističke armije, ali oni su ipak u ubedljivoj manjini. Njihove saveznike je lako identifikovati i izolovati zajedničkim naporom. Vojna komponenta je neizbežna. Od Bamaka do Berlina. Ukoliko Nemačka hoće da pomogne Francuskoj, onda će morati da spremi više od lopati, pontonskih mostova i fotoaparata. Borbene jedinice su potrebne i to pod robusnim mandatom UN. Teći će krv, pre ili kasnije, kako je jednom upozoravao general Nauman. Biće nemačkih žrtava kao u Avganistanu. Ali u rizik se mora ući kako umerene snage, takozvani obični ljudi, ne bi izgubili veru – kakva god da je.