Turska: pouzdani partner EU ili neuračunljiva vojna sila?

S obzirom na sve veću nesigurnost po pitanju buduće uloge Sjedinjenih Država kao pouzdanog partnera, zemlje Evropske unije sve više se pitaju kako da se u slučaju potrebe odbrane same? Održani su već i neki sastanci na vrhu na kojima se tražio zajednički odgovor na to pitanje.

Kako bi omogućila neophodne investicije u odbranu, EU je čak „olabavila“ svoja stroga fiskalna pravila i najavila formiranje zajedničkog odbrambenog fonda za finansiranje zajedničkih projekata. EU se nalazi u fazi preokreta i želi naveliko da ulaže u jačanje vojnih kapaciteta. Kako javlja nemačka novinska agencija dpa, šefovi država i vlada zemalja-članica Unije na svom nedavno održanom prolećnom samitu odlučili su da učine sve što je potrebno kako bi odbrambene sposobnosti EU u idućih pet godina značajno ojačali.

U tom kontekstu snažno se pozicionira i Turska. Predsednik Redžep Tajip Erdogan nedavno je, prilikom posete poljskog premijera Donalda Tuska Ankari, ukazao na ambicije svoje zemlje. Turska i dalje teži punopravnom članstvu u Evropskoj uniji, rekao je Erdogan i dodao da je uveren u to da EU „svoj trenutni gubitak moći“ u vremenima globalnih bezbednosnih izazova može da spreči samo uz tesnu saradnju s Turskom.

Ministar spoljnih poslova Hakan Fidan to je formulisao još jasnije: on kaže da je nova bezbednosna arhitektura Evrope bez Turske nezamisliva. Fidan, poznat po svojoj bliskosti sa Erdoganom, trenutno vodi intenzivne diplomatske konsultacije. U roku od samo nekoliko nedelja on je u Ankari primio ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova, a učestvovao je i na samitu o Ukrajini u Londonu. Pre toga su ruske i američke diplomate u Istanbulu razgovarale o normalizaciji bilateralnih odnosa.

Vojna sila između Evrope i Azije

Turska se nalazi na strateški povoljnoj lokaciji, između Evrope i Azije. Zemlja raspolaže znatnom vojnom silom. Kako stoji u aktuelnom izveštaju platforme Global Firepower, turska vojska zauzima deveto mesto na globalnoj rang-listi najjačih armija sveta. Iza sebe je ostavila vojske zemalja kao što su Italija, Nemačka ili Izrael.

Turske vojne snage po toj proceni broje oko 884.000 vojnika. Među njima je 355.200 aktivnih pripadnika vojske i 380.000 rezervista. Turska vojna avijacija raspolaže s više od 940 letelica, od čega je oko 200 borbenih aviona. S više od 2.230 borbenih tenkova Turska raspolaže s drugom najvećom tenkovskom flotom u NATO, odmah iza SAD (4.640 tenkova). Turska ratna mornarica takođe je dobro opremljena i raspolaže s 13 podmornica.

U proteklih nekoliko decenija Turska je dosledno sledila cilj da svoju vojnu industriju učini nezavisnom od inostranstva. Povod za tu strategiju bile su česte sankcije zapadnih država, što je dovodilo do problema sa snabdevanjem turske vojske. A posledica tih problema bila su kašnjenja po pitanju modernizacije, održavanja i proizvodnje sopstvenih oružanih sistema.

Dugoročne investicije u istraživanje i razvoj, kao i jačanje kapaciteta domaće industrije naoružanja su se isplatili. „Udeo turskih proizvoda 2002. je iznosio 20 odsto, a prošle godine smo dosegli nivo od 80 procenata“, objavio je nedavno profesor Haluk Gorgun, direktor državne Agencije za odbrambenu industriju (SSB). Prema njegovim rečima, u toj branši je u protekloj godini bilo aktivno više od 2.400 preduzeća sa skoro 100.000 zaposlenih. Turska je, kaže on, u 180 zemalja sveta izvozila svoje dronove, borbene tenkove, oružane sisteme, brodove i drugu vojnu opremu – s obimom izvoza od 7,1 milijardi američkih dolara, Turska je nadmašila svoje ciljeve u 2024, dodao je Gorgun.

Među kupcima turske vojne opreme su brojne države u Africi, države Persijskog zaliva, iz Azije i Evrope. Od prošle godine Ankara na „meti“ za jačanje izvoza ima zemlje Latinske Amerike. Turska izvozi oružje i u druge zemlje u kojima su na vlasti autoritarni režimi, odnosno u regione koje su pogođene aktuelnim konfliktima.

Reforme u industriji naoružanja

Dr Jens Bastijan se do kraja 2024. u berlinskoj Fondaciji nauka i politika (SWP) između ostalog bavio i turskom politikom naoružanja. On je registrovao koliko je veliku transformaciju doživela ta zemlja pre svega tokom vladavine AKP, islamsko-konzervativne stranke predsednika Erdogana. Turska je sveobuhvatno reformisala svoju industriju naoružanja, finansijski je iznova organizovala i kreirala sistem u kojem se univerziteti, start-apovi i istraživački centri povezuju s vojskom, kaže naš sagovornik.

Kao primer on navodi poduzeće Bajkar, koje pripada Erdoganovom zetu Selčuku Bajraktaru. On je, kaže Bastijan, ostvario globalni izvozni uspeh razvojem vojnih i civilnih dronova. Njihova vojna upotrebljivost uspešno je testirana u Ukrajini, Libiji, Nagorno-Karabahu, a nedavno i u Siriji, dodaje Bastijan.

Početkom marta, Bajkar potpisao ugovor s italijanskim koncernom Leonardo, koji proizvodi naoružanje. Cilj je zajednički razvoj dronova. „I Indonezija planira kooperaciju s Turskom po pitanju proizvodnje dronova. U Ukrajini se već sad proizvode“, napominje nemački stručnjak.

Nedavno je i firma STM objavila novi poslovni uspeh: dobila je narudžbinu od Portugalske mornarice za izgradnju dva plovila. Radi se o prvom izvozu turskih vojnih brodova u neku zemlju-članicu EU, odnosno NATO.

Bez obzira na sve te uspehe, Turska i dalje ima određene slabe tačke u pogledu tehnološke proizvodnje, posebno po pitanju mikročipova i kvantne tehnologije, i to su stvari koje mora da uvozi od svojih NATO-partnera, napominje Bastijan.

Uloga SBB

Ključnu ulogu u procesu u kojem Turska postaje izvozna sila u sektoru naoružanja i vojne opreme igra Agencija za odbrambenu industriju (SBB). Ona je od 2018. direktno podređena predsedniku Erdoganu i raspolaže novcem iz posebnog fonda, zahvaljujući kojem može da realizuje sveobuhvatne investicije u modernizaciju i razvoj novih tehnologija za vojne snage. To je rezultiralo znatnom stopom rasta turske vojne industrije.

Nemački ekonomski stručnjak Bastijan u ekspanziji vojne industrije vidi sredstvo kojim Ankara vodi svoju spoljnu i ekonomsku politiku. Zahvaljujući vojnim izvoznim uspesima, Turska je postala ozbiljan konkurent, smatra on.

Bastijan je mišljenja da Turska de fakto učestvuje u kreiranju evropske bezbednosne arhitekture. Zahvaljujući činjenici da ima važnu ulogu u migracionoj politici, ali i po pitanju ekonomskog i političkog razvoja situacije u Siriji, odnosno značaja koji Ankara ima u oblasti istočnog Mediterana i Crnog mora, ta zemlja uspela je da se pozicionira kao srednje velika sila, kao zemlja koju EU, njeni NATO-partneri i Kina moraju da uključe u svoje strateške kalkulacije, dodaje Bastijan.

A Erdogan, kako napominje naš sagovornik, od svega toga može da profitira i na unutrašnje-političkom planu. Vodeći političari EU u poslednje vreme su nešto utišali svoje kritike po pitanju sve većih demokratskih nedostataka u Turskoj, primećuje Bastian. To naročito dolazi do izražaja u aktuelnim previranjima i sukobima u vezi sa smenjivanjem s funkcije istanbulskog gradonačelnika i hapšenjem najozbiljnijeg Erdoganovog političkog protivnika Ekrema Imamoglua. „To ćutanje slabi preostali politički manevarski prostor turskih opozicionih stranaka i aktera iz organizacija civilnog društva“, ocenjuje Bastijan.

Za sada je nejasno da li će Turska igrati ulogu u izgradnji bezbednosne arhitekture Evropske unije. Na osnovu najnovijih planova Evropske komisije, turske firme bi mogle da profitiraju od novog fonda EU za naoružanje „teškog“ 150 milijardi evra, ali samo ako Turska sa Unijom potpiše sporazum o partnerstvu po pitanju bezbednosti i odbrane.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku