Turska: Hapšenja zbog navodne karikature Muhameda

Objavljivanje karikature u poznatom turskom satiričnom časopisu LeMan izazvalo je žestoku raspravu i proteste u toj zemlji. LeMan je poznat po svom kritičkom stavu prema vladi i više puta je bio meta turskog pravosuđa i provladinih islamističkih bratstava.

Ali, u čemu je problem ovaj put i zašto karikature poslanika Muhameda više puta izazivaju masovne proteste?

Šta se dogodilo?

LeMan je objavio crno-belu karikaturu koja prikazuje dva muškarca s anđeoskim krilima koji lebde i koji se predstavljaju jedan drugom: „Selamun alejkum, ja sam Muhamed“, kaže jedan. Drugi odgovara: „Alejkum selam, ja sam Mojsije.“ A u pozadini – kiša metaka i zapaljene kuće koje simbolizuju Gazu.

Istanbulsko javno tužilaštvo istražuje podsticanje na mržnju i degradaciju verskih vrednosti, prema članu 216. turskog Krivičnog zakona. Izdati su nalozi za hapšenje šest članova redakcije, a četvorica su privedena. Video-snimci na kojima se vide kako bosi i sa lisicama idu ka policijskom automobilu podselio je turski ministar unutrašnjih poslova Ali Jerlikaja. Ministar je karikaturu opisao kao „odvratnu“ i kao „provokaciju“.

Konzervativne islamističke grupe okupile su se tokom noći ispred redakcije LeMana, razbijajući prozore kamenjem, a napale su i kafić, poznato okupljalište članova redakcije LeMana i njihovih obožavalaca. Demonstranti su ispred zgrade klekli i održali molitvu – što se tumači kao pretnja. Jedan islamistički govornik, misleći na urednike LeMana, rekao je: „Ovo je muslimansko tlo. Ili oni odlaze ili mi odlazimo. Ili oni umiru ili mi.“

LeMan je na svom nalogu na platformi Iks pojasnio da čovek prikazan u karikaturi nije poslanik Muhamed, već nevin musliman koji je ubijen u Gazi i čije je ime bilo Muhamed. Uostalom, podsećaju, to je najčešće ime u islamskom svetu.

Šta o tome kaže sudska praksa?

U sličnim slučajevima iz Turske, Evropski sud za ljudska prava upozorio je da se granica između slobode izražavanja i javnog prava mora pažljivo poštovati. Sve dok neki čin ne podstiče nasilje i ne ugrožava neposredno i direktno zakon, on, jednostavno rečeno, spada pod slobodu izražavanja. Turski sudovi takođe naglašavaju da umetnička sloboda, sloboda izražavanja i sloboda štampe moraju biti uravnotežene. Prema članu 216. turskog Krivičnog zakona, samo u slučajevima zločina iz mržnje, podsticanja na nasilje ili jasnog podsticanja na mržnju može se izreći osuđujuća presuda.

Ali, dug je put pre nego što neki slučaj dođe do najvišeg suda i pre nego što nepravedno osuđena osoba dokaže svoju nevinost. Tursko pravosuđe već godinama je veoma politizovano. Većina tužilaca je na liniji vlade.

Zašto Muhamedove karikature izazivaju snažne reakcije

Prema Raufu Čejlanu, profesoru na Institutu za islamsku teologiju Univerziteta u Osnabriku, ogorčenje zbog Muhamedovih karikatura duboko je ukorenjeno u teološkom, istorijskom i političkom diskursu. On za DW objašnjava da se u mnogim muslimanskim društvima svaki vizuelni prikaz poslanika doživljava kao svetogrđe. Klasični sunitski islam zabranjuje takve vizuelne prikaze kako bi se sprečilo da obožavanje postane idolopokloničko.

„Međutim, simboličko-politički mehanizam važniji je za snažne reakcije“, kaže Čejlan. Reč je, kako dodaje, o percipiranom kolektivnom poniženju: „Karikature se ne shvataju kao izraz slobode izražavanja, već kao ciljani napad na versko dostojanstvo, kulturni identitet i društveno samopoštovanje muslimanskih zajednica.“

Radikalni akteri uspevaju da transformišu moralno ogorčenje u političku mobilizaciju, objašnjava Čejlan. To se može videti i u slučaju LeMana: Prema autorima, karikatura prikazuje ubijenog muslimana kako pruža ruku Mojsiju – i zato je metafora za solidarnost. „Ipak, samo spominjanje imena dovoljno je da izazove talas verskog ogorčenja, koje su državni akteri namerno pojačali“, kaže Čejlan. Po njegovom mišljenju, video-snimci koje je objavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova imali su za cilj da pošalju poruku: „Nećete pobeći od naše pravde.“ Represija tu, prema njegovom mišljenju, šalje dvostruki signal: karikatura je reinterpretirana kao uvreda za islam, a ogorčenje legitimiše delovanje policijske države protiv kritičkih glasova.

Uloga LeMana u Turskoj

LeMan je već 25 godina više od satiričnog časopisa – on je institucija turske opozicije. Zahvaljujući svojim karikaturama postao je glas nekoliko generacija. Njihov karikaturista Suat Ozkan opisao je časopis u intervjuu za DW kao „tursku savest, sećanje i osmeh“. Glavni urednik, Tuncaj Akgun naglasio je: „Nikada se nikome nismo udvarali. Naš je posao kritika – ponekad oštra, ali neophodna.“

Erol Onderoglu, predstavnik Reportera bez granica za Tursku, naglašava hrabar stav LeMana i osuđuje prikazivanje karikaturista u video-snimcima koje je objavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Onderoglu tvrdi da bi teme poput vere takođe trebalo da budu predmet dijaloga i tolerancije. „Ništa ne može da opravda nasilje nad satiričnim časopisom“, kritikuje on napad na uredništvo LeMana. Po njegovom mišljenju, udaljavanje je od slobode izražavanja kada se idejama i publikacijama o veri i religiji stalno preti, napada i kada se procesuiraju bez potrebnih objašnjenja i pojašnjenja. Onderoglu zahteva puštanje na slobodu zatvorenih karikaturista i kažnjavanje napadača koji su pokušali da upadnu u sedište redakcije.