Tompsonov koncert: Anestetik za kolektivnu frustraciju

Ovakva napetost uoči nekog pop-kulturnog događaja u glavnom gradu Hrvatske još nije bila. Predstojeći koncert desničarske estradne zvezde Marka Perkovića Tompsona, zakazan na zagrebačkom Hipodromu za iduću subotu (5. jul), već sad je po tome nadmašio sva slična ranija okupljanja, ako ne i bilo koja druga, generalno.

Rastuća tenzija u javnosti, međutim, ne potiče isključivo od činjenice kantautorovih ekstremnih političkih sklonosti, zbog kojih su mu nastupi i zabranjivani u nekim zapadnoevropskim sredinama. Naime, u prvi plan sada izbija bojazan od raznih opasnosti zbog očekivane enormne gužve na koncertu.

Za taj Tompsonov nastup prodato je navodno oko pola miliona ulaznica. Procenjuje se da će Zagreb sledećeg vikenda da bude pretrpan posetiocima kojih će biti i više od polovine stanovništva glavnog grada Hrvatske. Ujedno, prognozira se mogućnost opšte saobraćajnog, bezbednosnog, javnozdravstvenog i drugog kolapsa grada.

Na to upućuju i učestala sporenja u javnosti kada je reč o pitanjima kao što su obezbeđivanje koncerta, služba hitne pomoći, prostor za parking, javni prevoz, itd. Ali, dok se sa zebnjom iščekuje rasplet te neizvesnosti, svakako će i nakon koncerta u javnosti ostati nedovršena rasprava o razlozima impresivne popularnosti Marka Perkovića bez kojeg danas npr. nema ni javne proslave nijedne pobede hrvatske fudbalske reprezentacije.

Normalizacija ustaštva

Jedni na to odmahuju rukom, uz dozu moralne panike adresirajući sve uzroke na (ne)odgovornost najširih masa. Drugi pribegavaju kompleksnijoj analizi. Nije upitno da Tompson veliča hrvatske fašiste iz Drugog svetskog rata, tj. ustaški režim, ali on sam nije mogao da ga do te mere rehabilituje i, reklo bi se – normalizuje.

Hrvatska je u tom ratu ipak bila i važan deo jugoslovenskog partizanskog pokreta, jedinog u svetu koji je uglavnom samostalno oslobodio zemlju od totalne okupacije Sila osovine. Toga ne bi bilo bez antifašističkog jedinstva hrvatskog i srpskog stanovništva Hrvatske, pod vođstvom domaćih komunista.

„U kontekstu sveopšteg pomaka udesno, ne samo u Hrvatskoj nego i širom Evrope i sveta, Tompsonova popularnost ne iznenađuje“, kaže za DW Lada Duraković, muzikološkinja i istoričarka muzike na Muzičkoj akademiji u Puli.

Prema njenom mišljenju, on je i ogledalo poraza kulturne politike i sistematskog uzmicanja institucija pred bučnijom, agresivnijom desnicom. Uzrok nije primarno rat između Hrvata i Srba s kraja prošlog veka, mada je i Tompsonova karijera otpočela u tom ratu, bitna faza desničarske ekstremizacije društva dogodila se i pre i naknadno uz inicijativu s vrha, od strane elite.

Recimo, to je izvedeno odobravanjem upotrebe ustaškog pozdrava „Za dom – spremni“ (ZDS), nalik ukrajinskom slučaju s desničarskim pozdravom „Slava Ukrajini“. U oba primera, legitimacija za novu upotrebu pozdrava je pronađena u savremenom obrambenom ratu, iako je u Hrvatskoj pod istim nacionalističkim aranžmanom zatim delimično abolirano i ustaštvo generalno, ne samo ZDS. Tompson ga izvikuje na početku svog prvog i možda najvećeg hita „Čavoglave“, ali slične velikohrvatske impulse pokazuje i u drugim pesmama, poput onog u „Lijepa li si“ kad pod svoju imaginarnu Hrvatsku uvrštava i deo – Bosne i Hercegovine.

„U zemlji u kojoj nacionalna akademija nauke i umetnosti 'pere' ustašku ikonografiju, stvarajući“, kako kaže naša sagovornica, „distinkciju između 'ustaškog' i 'domovinskog' ZDS, a simboli povezani s NDH, poput hrvatskog grba s prvim belim početnim poljem pronalaze put u poluzvaničnu upotrebu, ustaški simboli na Tompsonovim koncertima i nisu više skandal, nego deo procesa institucionalne normalizacije istorijskog revizionizma.“

Utopija zajedništva

„Ono je, dakle, deo kulturne politike za koju je država dala dozvolu“, konstatovala je ta muzikoškoškinja koja se, između ostalog, bavi i istraživanjem međusobnih odnosa ideologije i muzike. Ona uz to ocenjuje da je za jedan deo publike razlog popularnosti Tompsona svakako svestan ideološki izbor. Jer, takvi u njegovim pesmama prepoznaju i dele narativ isključivosti, reprodukovanje poruka koje trivijalizuju zločine, relativizuju fašizam i slično.

Ipak, ta naučnica upozorava da gledanje na njegovu popularnost samo iz tog ugla znači prilično pojednostavljivanje. Uostalom, kako pritom izgleda muzikološki osvrt na strukturu fenomena Tompson?

„U osnovi, Tompsonova muzika je veoma funkcionalna i koristi poznate mehanizme za postizanje određenog efekta: hard rok ili hevi metal obrasci s melodičnim refrenima i snažnim ritmom, jednostavne harmonijske progresije, distorzirane gitare, snažni bubnjevi, povremeno korišćenje tradicionalnih instrumenata i dominantno emocionalno artikulisan vokal. Taj efekat je srž njegove privlačnosti, jer pruža utopiju pripadnosti, nekakav emocionalni odgovor na duboke društvene frustracije. Ukratko, Fenomen Tompson je više pitanje onoga što ljudi osećaju, nego onoga što misle. Taj afektivni moment je ključan“, ocenjuje Duraković.

Tompson, kako dodaje naša sagovornica, pobuđuje kolektivna afektivna stanja, trenutke u kojima masa deli neko zajedničko osećanje – tugu, ponos, prkos, euforiju. „Na probleme poput materijalne nesigurnosti, kulturne dezorijentacije, simboličke praznine – ko smo mi, šta smo preživeli, za šta smo se borili, da li je ovo ta Hrvatska koju smo sanjali – Tompson nudi odgovore“, ističe Lada Duraković.

Kompenzacija smisla

„A njegovi odgovori“, kako kaže, „glase: tvoja je patnja legitimna, pripadnost hrvatskom narodu sveta, tvoja žrtva je zaista zabeležena u istoriji. To je lekovito za sve koji se svakodnevno osećaju beznačajno, obespravljeno, prezreno, prevareno – nekakav anestetik za frustraciju, i adrenalinski buster.“

Duraković naglašava da pri tom „hranjenju“ osećaja zajedništva, nacionalnog ponosa i pripadnosti, poseban tretman ima dijaspora kao aktivni, emotivno i duhovno povezani segment hrvatskog naroda. „S njegovog koncerta publika verovatno odlazi s osećajem smisla, čime kompenzuje ono što joj u stvarnosti nedostaje“, kaže ona.

Prema njenom mišljenju, Tompson nudi stabilnu afektivnu kartu: „Znam šta osećaš, i evo – moja muzika ti potvrđuje da si u pravu.“ To je, kaže, razlog zašto on nije „samo pevač“, nego emocionalni centar za hiljade ljudi. Regulator osećaja identiteta i proizvođač nekakve kolektivne afektivne kohezije koja u društvu duboke nesigurnosti pruža osećaj reda, smisla i pripadnosti.

„Pritom Tompsonova publika ne mora nužno da deli njegove političke stavove“, naglašava Duraković. Ali, takođe je nerealno očekivati da će ih nakon predstojećeg koncerta na Hipodromu deliti išta manje nego do sada.