Tompson: Ne margina, nego elita hrvatske scene

Još jedan krug uvek iste diskusije o Marku Perkoviću Tompsonu – tako bi se ukratko mogla opisati situacija koja poslednjih nedelja u Hrvatskoj puni medijske rubrike na preseku estrade i politike. No, ne treba očekivati da će se prašina ovog puta tako brzo slegnuti.

Za manje od mesec i po dana, 28. marta, održaće se završno veče Porina, najveće hrvatske pop-muzičke nagrade, a Tompson je ovom prilikom među glavnim favoritima za pobedu u više kategorija, posebno za Pesmu godine. Najnovije vesti kažu da je za sledeće leto uspešno zakazao i mega-koncert na zagrebačkom Hipodromu.

Masovna podrška publike i dela politike kod kuće

Aktuelne trzavice u javnosti, vezane za njegove ideološke preferencije, neće mu nimalo odmoći. Štaviše: taj pevač je svoju nemalu slavu stekao upravo zahvaljujući svojim ekstremnim nacionalno-desničarskim ispadima i podelama najšire javnosti tim povodom.

Od muzičku obradu ustaškog pozdrava „Za dom – spremni!", preko izvođenja doslovno koljačkih i antisrpskih stihova iste provenijencije iz Drugog svetskog rata, pa do stihova o teritorijalnim pretenzijama prema susednoj BIH, on je odavno glavni simbol pop-kulture odgovarajuće političke struje u Hrvatskoj.

Odgovorne državne strukture na to najčešće blagonaklono zatvaraju oči. Od iole relevantnih aktera u Hrvatskoj, malo ko je otvoreno zastupao bezrezervnu kritiku Tompsonove ideologije, kao da je unapred odustao od sukoba po tom pitanju.

To se videlo i u najnovijim događajima, gde su neki od najviših predstavnika vladajuće stranke ponovo jasno stali uz njega, svakako imajući na umu i skore lokalne izbore.

Čini se, dakle, da svaka konfrontacija te vrste Tompsonu marketinški odgovara, jer među njegovim pristalicama izaziva prkos prema političkom establišmentu. Ovi drugi , ni onda kada su mu ideološki relativno bliski, obično ne žele da ga sasvim otvoreno podrže - zbog nezgodne pevačeve reputacije u inostranstvu.

I to, naravno, ne u Srbiji iliBiH, već zapadnije, tamo gde su njegovi koncerti najavljivani pa zabranjivani – u Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Sloveniji itd.

I doček rukometaša potvrdio: Tompson nije marginalac

Ovog puta svi su ti sporovi obnovljeni kada su hrvatski rukometni reprezentativci poželeli da vide i čuju Tompsona na svom slavlju u Zagrebu. On ih je tako zabavio na dočeku posle finala Svetskog prvenstva u Oslu, odakle su 3. februara stigli sa srebrnom medaljom.

Javni prostor tada se momentalno usijao; tražile su se zabrane i bojkoti, kako za doček, tako i za Porin. No, zvezda desnice nije poljuljana, a razlog je očigledan – izuzetna, masovna podrška publike, i to verovatno njenog najmotivisanijeg dela.

To potvrđuje činjenica da Tompson definitivno nije nikakav marginalac ni autsajder. On je nesumnjivo deo elite, mejnstrim hrvatske muzičke scene, koliko god se liberalniji delovi društva teško mirili s tom činjenicom.

Zato bilo bi nepošteno generalno tvrditi da je Tompson sam normalizovao ekstremno-desničarske političke pozicije i reafirmisao ustaštvo, istorijsku hrvatsku verziju fašizma.

„Fenomen Marka Perkovića Tompsona treba posmatrati kao fenomen koji nije samo muzički, iako se to u načelu može primeniti i na sve druge muzičare ili muzičke pravce, s obzirom na to da se političko i kulturološko na jedan ili drugi način prožima kroz svo umetničko stvaralaštvo", rekao nam je o tome Krešimir Krolo, sociolog sa Univerziteta u Zadru, koji je i ranijih godina analizirao tu estradnu pojavu i njenu recepciju, naročito među mladima.

„Kada je reč o specifičnom političkom angažmanu, odnosno", nastavlja on, „u kontekstu Tompsona, o zagovaranju nacionalističkih i tradicionalnih narativa, onda je njegovo prisustvo u javnom prostoru neizbežna tačka vrednosnih i identitetskih sporova."

Žanr svojstven i drugim istočnoevropskim zemljama

Krolo napominje da etničko-nacionalni identitet nije svojstven samo Hrvatskoj i Tompsonu, već da je reč o gotovo univerzalnom (sub)kulturnom žanru, posebno u istočnoevropskim zemljama. S druge strane, zar do retradicionalizacije tih društava nije došlo zbog rastućeg osećaja egzistencijalne nesigurnosti usled njihovog naglog otvaranja globalnom tržištu?

„Tompson i slični muzičari funkcionišu kao neka vrsta romantizacije tradicionalnog nacionalnog identiteta naspram globalizacijskih procesa i bojazni da bi taj identitet mogao nestati u nekoj kulturološkoj amorfnoj masi 'beskrajnih' sloboda. Ono što je svakako zanimljivo jeste da trenutno živimo u vremenu koje je dijametralno suprotno od osećaja ugroženosti koji isijava iz Tompsonovih pesama. Jer, istovremeno je jasno vidljiv uspon nacionalističkih, ekstremno desnih i imperijalnih politika i identiteta na međunarodnoj sceni."

Zanimljiv je, međutim, apsurd koji bi se sutra pokazao u sukobu „velikih" i „malih" nacija, napominje Krolo. „'Mali' Tompsoni tada bi morali ustupiti mesto 'velikima'."

A pritom ne treba zaboraviti ni da su oni svoju afirmaciju i uspon ostvarili u periodu onoga protiv čega pevaju: vrednosne dominacije liberalizma i međunarodnog prava.

Stoga Krolo ne isključuje mogućnost da u nekom doglednom vremenu dođe do „otrežnjenja" od Tompsonovih narativa, ukoliko se na geopolitičkoj sceni ostvari ona Tukididova da „veliki rade šta hoće, a mali trpe šta moraju".

„Ako ne znaš šta je bilo" - po Tompsonu

U tom kontekstu donekle je paradoksalna i sama naslovna poruka nominovane Tompsonove pesme za predstojeći Porin: „Ako ne znaš šta je bilo“.

Čudno je, naime, da nakon tolikog i tako uspešnog javnog veličanja vrednosti do kojih Tompson drži, može proći i pretpostavka da neko još uvek ne zna „šta je bilo", jer bi to značilo da je suprotstavljena politička strana bila uspešnija u prikrivanju navodnih istorijskih ili svevremenih istina koje Tompson promoviše kao neupitna zvezda pop scene.

No, tajna njegovog uspeha leži i u tome što njegove pesme funkcionišu kao trajni proces razotkrivanja spoljašnjih i unutrašnjih pretnji Hrvatskoj – bez obzira na realnost. To pokazuje da objašnjenje Tompsonovog uspeha ne treba tražiti u neposrednoj realnoj situaciji, već u širem društvenom i političkom kontekstu.