„Taksi“ – politički, ali i ljudski

Pogled iz automobila ima dugu tradiciju u iranskoj kinematografiji. Još je Panahijev slavniji zemljak Abas Kjarostami, čovek zbog kojeg su iranski filmovi nekada bili poznati u celom svetu, smestio svoje junake u automobile u pokretu. Gledaoci – poput vozača – videli su svet kroz prozor automobila. Kjarostami je tako posmatrao gradove i pejzaže, zapažao sitna dešavanja na obodu pažnje, video je ljude i njihove živote kako promiču pored prozora. Kamera se pokretala tako da spoji auto i oči posmatrača. Režiser je tako davao mogućnost publici da učestvuje u njegovim posmatranjima i svetu njegovih misli.

Ovaj princip koristi i Džafar Panahi u svom novom filmu „Taksi“. To nije bilo sasvim dobrovoljno. To zna svako ko je makar malo pratio karijeru ovog režisera poslednjih godina. Zapravo, Panahi ne bi ni smeo da pravi filmove niti da napušta zemlju. Iako je izbegao robiju zbog neslaganja sa vladom, dobio je dugogodišnju zabranu rada. Ipak, pre dve godine, Panahijev film „Zatvorena zavesa“ prikazan je na Berlinalu i tada je dobio Srebrnog Medveda za scenario.

Hrabrost pred kamerom

Sada je osvojen i Zlatni Medved! Njegov film je, najpre, izuzetno hrabri protest protiv zabrane rada koju je nametnula država. U taksiju, u kojem sedi sam režiser, i u kojem prevozi različite osobe kroz Teheran, govori se bez dlake na jeziku. Pojedini putnici, poput jedne kritički nastrojene pravnice, govore o problemima demokratije u Iranu bez okolišanja. To je hrabro – i zbog toga je „Taksi“ angažovan i politički film.

Sa druge strane, „Taksi“ je čisti bioskopski doživljaj. Panahi koristi princip kretanja, isto kao i njegov zemljak Kjarostami. Pokret je jedan od temelja filma kao medija. Bilo da se pokreću kamera, glumci ili i jedno i drugo – Panahijev film nudi sineističko putovanje kroz srce teheranske metropole. Tu je i još jedan umetnički momenat: Razgovori između šofera i putnika se prilično često dotiču teme filma. Ti razgovori rasvetljuju tematiku. Dakle, „Taksi“ je i pametan film, koji stalno reflektuje ono što se upravo dešava.

Umetnost i život na Berlinalu

Osim političkih i umetničkih razloga da se film odlikuje Zlatnim Medvedom, postoji još jedan: ljudskost. Nekoliko dana nakon što je „Taksi“ prikazan na Berlinalu, vozio sam se taksijem kroz Berlin. Vozač je bio iz Irana. Pitao me je šta radim u Berlinu. Nakon što sam mu rekao da sam novinar i da izveštavam o Berlinalu, brzo smo došli do Džafara Panahija. Ispostavilo se da taksista takođe piše na temu filma i da je nedavno objavio nešto baš o tom režiseru.

Razgovarali smo o najnovijem Panahijevom filmu. Pitao sam o putnicima koje je režiser provozao u svom „Taksiju“, da li su to glumci ili obični ljudi, da li su neke scene nameštene? To se razvilo u živ razgovor, i obojica smo se složili da je „Taksi“ odličan film, koji govori puno o ljudima u Iranu, ali i o umetnosti. Pre svega, „Taksi“ je neobično ljudski film.

Maestralna odluka žirija

Za mene je ovaj neočekivani susret bio najsrećniji trenutak ovogodišnjeg Berlinala, jer su umetnost i život ovde tako bliski jedno drugom. Razgovor u taksiju je bio toliko intenzivan, da smo na kraju puta kroz Berlin obojica imali suze u očima.

I to je poslednji detalj – uz politički stav i umetnički izraz: neverovatna toplina ljudi, kojom zrače Panahi i njegovi filmovi. Zbog toga od srca pozdravljam odluku da se Zlatni Meded dodeli Panahiju i njegovom filmu „Taksi“.