Takmičenje u suzbijanju migracija

Mehmet Samazi se boji. Devetnaestogodišnjak je rođen i odrastao u Nemačkoj, živi u Sarbrikenu i ima tursko i nemačko državljanstvo. „Nikad ne znaš šta će se desiti. Hoće li mi oduzeti nemački pasoš i poslati me nazad? Ne znam šta se dešava."

Slično Samaziju, neki Nemci migrantskog porekla gledaju na trenutnu raspravu o „ograničavanju priliva“ i „kontroli migracija“, kako se to naziva u izbornim programima i nacrtima zakona. Predizborna kampanja liči na takmičenje u tome koja će stranka nadmašiti drugu hitnim programima i drugačije istaknuti planove za kontrolu migracija u Nemačkoj. Glasa se u nedelju (23. februar).

Izborni programi o migracijama

Kada je reč o predizbornim programima, postoje neke velike sličnosti između različitih predloga. CDU, recimo, želi da oduzme nemački pasoš određenim počiniocima krivičnih dela s dvojnim državljanstvom. Tu je, međutim, reč o pravno spornom zahtevu. AfD želi da dozvoli dvojno državljanstvo samo u posebnim slučajevima.

U novom planu od deset tačaka, Zeleni pozivaju na doslednu deportaciju osoba koje nemaju nemačko državljanstvo, ali predstavljaju pretnju, kao i ozbiljnih kriminalaca. U svom izbornom programu prvenstveno se zalažu za evropska rešenja.

FDP želi da se postupci izdavanja azila sprovode u inostranstvu. Na taj zahtev SPD gleda kritički – ali i ta stranka je za „brze i dosledne deportacije“. 

Šta je sa uzrocima bekstva?

Da bi manje ljudi moralo da se štiti od rata, nasilja, gladi ili klimatskih promena, stranke bi pre svega morale da se bave uzrocima bega, kažu istraživači migracija i stručnjaci za ljudska prava kao što je Društvo za ugrožene narode.

To se može naći u izbornom programu stranke Levice, SPD-a i Zelenih, kao deklaracija namere s nekad više, nekad manje konkretnim pristupima. Međutim, oni jedva da ulaze u raspravu o migracijama. CDU, AfD, FDP i BSW, s druge strane, više se fokusiraju na deportacije, granične kontrole i stroža pravila o azilu.

Advokati zabrinuti

Kalkulacija glasi: pogotovo nakon napada u Magdeburgu i Ašafenburgu, emocionalno pitanje migracije ne bi trebalo prepustiti ekstremnoj desnici. Međutim, kritikovan je zaključak da treba usvojiti deo sadržaja ekstremne desnice.

Na primer, 60 advokata za krivično pravo izrazilo je zabrinutost u vezi sa zakonskim sprovođenjem migracionih planova. „Umesto saznanja utemeljenih na dokazima, trenutno dominiraju emocionalne reakcije i politički refleksi“, stoji u saopštenju.

„Na primer, istraživanja pokazuju da je socijalna integracija jedna od najvažnijih preventivnih mera protiv kriminala. Međutim, kao odgovor na zločin u Ašafenburgu, spajanje porodica za izbeglice trenutno je dovedeno u pitanje, iako to može da poveća usamljenost i društvenu nestabilnost, što onda može povećati rizik od kriminala“, navodi se dalje u saopštenju.

Granične kontrole kao rešenje?

Gradonačelnik Sarbrikena Uve Konrad (CDU) takođe kritikuje činjenicu da integracija i odnos prema ljudima koji dolaze u Nemačku trenutno ne igraju gotovo nikakvu ulogu u predizbornoj kampanji. Konrad je u emisiji javnog servisa ARD, „Izveštaj iz Berlina“ izrazio želju „da na manje emotivan način diskutujemo o važnim pitanjima iz dnevne politike – čak i kada su se dogodili veoma loši događaji - koji utiču na budućnost godinama i decenijama, s ciljem zajedničkog života u Evropi.“

Sarbriken se nalazi samo nekoliko kilometara od granice sa Francuskom. Putnici, turisti i preduzetnici tamo svakodnevno putuju. Konrad se boji da bi otvorene granice Evrope mogle biti izgubljene zbog simbolične politike: „Ako pogledate stotine graničnih prelaza između Nemačke i Francuske, onda znate da savezna policija neće moći da sprovodi sveobuhvatne kontrole.“

Kad je reč o migracijama, lokalnog političara CDU-a prvenstveno zanimaju praktični izazovi: da „sistemi ne smeju da se preopterete“, ni pri ulasku u zemlju, ni prilikom spajanja porodica, te da ima dovoljno stanova i vrtića. „Ali to nisu pitanja koja vežemo samo uz pitanje graničnih kontrola, nego uz pitanje: kako se na kraju odnosimo prema onima koji su nam došli“, kaže on.

Premalo psihološke podrške

Ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer (SPD) pokušava da izveštava o uspehu: broj zahteva za azil u Nemačkoj se smanjuje. I na unutrašnjopolitičkom planu, bivša takozvana „semafor-koalicija“ koju su činili SPD, Zeleni i FDP, takođe je pooštrila pravila o azilu.

Nakon pooštravanja sistema azila o kojem je odlučila semafor-koalicija, izbeglice sada imaju pravo na standardnu medicinsku negu tek nakon 36 meseci, umesto prethodnih 18 meseci. To znači da izbeglice u Nemačkoj mogu da se leče u hitnim slučajevima, uključujući psihološko lečenje, ali ne mogu da započnu dugotrajnu terapiju.

Od nešto više od tri miliona izbeglica u Nemačkoj, otprilike jedna trećina pati od psihičkih bolesti koje hitno zahtevaju terapiju, procenjuje Savezno udruženje psihosocijalnih centara za izbeglice i žrtve torture (BAfF). Ovo udruženje računa sa tim da psihosocijalni centri trenutno mogu da pokriju samo 3,1 odsto stvarnih potreba za terapijom. Dakle postoji veliki nedostatak psihološke podrške.

To nije bila tema u planu Demohrišćana od pet tačaka i u debati oko glasanja o „Zakonu o ograničenju priliva“ u Bundestagu prošle sedmice. „Pritom, uključivanje i integracija mogu biti uspešni samo ako ljudi imaju pristup odgovarajućoj psihosocijalnoj zaštiti“, kaže Jukako Karato iz BAfF-a.

Smanjenje sredstava za psihosocijalnu podršku

Takođe, još je prethodna vlada u okviru pregovora o budžetu za 2025. godinu planirala manja sredstva za psihosocijalnu zaštitu izbeglica. Ovogodišnje savezno finansiranje 48 psihosocijalnih centara koji su organizovani u okviru BAfF-a smanjeno je skoro za polovinu u poređenju sa 2024. godinom. Iako predlog budžeta nije postao pravosnažan zbog raspada semafor koalicije, u privremenom budžetu planirano je manje novca.

Trenutno u predizbornoj kampanji gotovo nema predloga o tome kako se odnositi prema izbeglicama u Nemačkoj. Ono što ostaje je strah među Nemcima migracionog porekla i nerešeni problemi u upravljanju migracijama.