Stranci kod lekara u Nemačkoj - još uvek neshvaćeni

Medicinski nazivi zvuče ozbiljno i bezazleno, ali su nedvosmisleno diskriminatorni. Dijagnoze poput „Morbus Mediterraneus", „Morbus Bosforus" ili „mama-mia sindrom" opisuju u Nemačkojnavodno preuveličan doživljaj bola bez medicinskog osnova kod osoba migrantskog porekla. Na primer „Morbus" znači bolest, a „Mediterraneus" označava područje Mediterana.

Svi ovi izrazi nastali su krajem 1950-ih i tokom 1960-ih godina, kada je veliki broj „gastarbajtera" iz Italije, Turske, Španije, Grčke i Jugoslavije dolazio u Nemačku.

„To su zapravo pomoćne dijagnoze", kaže Merijam Šuler-Odžak, glavna lekarka u Psihijatrijskoj ambulanti berlinske klinike Šarite. „Tegobe prvih radnih migranata bile su ovdašnjim lekarima strane."

Doživljaj bola nema veze sa polom i poreklom 

Iz biološke perspektive ne postoje genetski niti hormonski razlozi zbog kojih bi ljudi različitog porekla trebalo da bol osećaju na različit način. Doživljaj bola se ne može svesti ni na etničko poreklo niti na pol.

Presudnu ulogu u doživljaju i izražavanju bola imaju kulturni i društveni uticaji. Tako su lekarke i lekari morali tek da nauče da opis tegoba kod iste bolesti može da bude veoma različit, kaže Šuler-Odžak. Da bol može da se oseća svuda po telu i da ne može precizno da se lokalizuje. Ili da osobe sa depresivnim poremećajem mogu da pokažu sasvim drugačije držanje tela, kao i vrlo ograničenu mimiku ili gestikulaciju.

„Takav pogled i takvo razumevanje tada nismo imali. Nedostajale su nam informacije o kulturama različitih grupa u našem društvu", kaže profesorka interkulturalne psihijatrije.

Fenomen iz starih vremena?

Danas se diskriminatorni izrazi poput „Morbus Mediterraneus" koriste još samo veoma retko. U Nemačkoj danas gotovo 30 procenata stanovništva ima migrantsko poreklo: ovde živi više od pet miliona muslimana, više od milion ljudi crne boje kože i više od tri miliona Azijata. U skladu s tim, i medicinsko osoblje se u međuvremenu znatno diverzifikovalo.

Uprkos tome, diskriminacija u medicini i dalje igra određenu ulogu, kaže Merijam Šuler-Odžak. Posebno kada ljudi ne mogu da se jasno izraze ili da precizno opišu svoje tegobe, često im se ne pruži odgovarajuća pomoć.

 „Ko ne može da opiše šta ga muči, taj više nije dobro shvaćen", kaže profesorka.

Upotreba tumača medicinskom osoblju često predstavlja suviše veliki napor i trošak – tim pre što se dodatni trud uopšte ne nadoknađuje iz zdravstvenog sistema, objašnjava Šuler-Odžak. „To je ogromna dilema."

Predrasude utiču na dijagnozu

Posebno su pogođene žene, muslimani, kao i osobe crne i ljudi iz Azije. I dalje, delimično, ne dobijaju adekvatnu ili dobijaju pogrešnu terapiju – čak ni u slučaju jakih bolova oni ne dobijaju nikakve ili nedovoljne količine lekova.

To predstavlja jasan prekršaj važećeg zakona, jer medicinsko osoblje mora svaku prijavu bola da shvati ozbiljno. Niko ne sme da bude diskriminisan zbog svog porekla – tako stoji, između ostalog, i u nemačkom Ustavu i u Opštem zakonu o jednakom postupanju.

Nemački centar za istraživanje integracije i migracija (DeZIM) je na tu temu anketirao 21.000 ljudi migrantskog porekla. Prema rezultatima iz novembra 2023, otprilike svaka treća anketirana osoba je već promenila lekarsku ordinaciju ili kliniku jer se nije osećala shvaćeno u vezi sa svojim tegobama.

I anketa među studentima medicine u Nemačkoj iz ist 2023. pokazuje da pol, društveni sloj, obrazovanje, religija i migrantsko poreklo i dalje mogu imati značajan uticaj na medicinski tretman.

Tokom studija, studenti su ukazali na ozbiljne nedostatke u interkulturnom znanju, rasistička ponašanja i diskriminatorske strukture, za koje su prvenstveno okrivili osnovne principe medicinske edukacije.

Žene su posebno diskriminisane

Posebno loše tretman su osetile žene migrantskog porekla: oko 39 odsto ispitanih crnih žena, 35 odsto muslimanki i 29 odsto žena azijskog porekla izvestile su o negativnim iskustvima u ordinacijama i klinikama.

Prema Nacionalnom akcionom planu protiv rasizma nemačke vlade iz 2017. godine, žene migrantskog porekla češće pate od teških psihičkih bolesti i imaju višu stopu samoubistava.

Istovremeno, te žene ređe traže pomoć. To može biti povezano i sa osećajem stida ili krivice, navodi Šuler-Odžak. Često im, međutim, nedostaje i znanje jezika da bi mogle da opišu svoje probleme ili tegobe.

Problematično medicinsko obrazovanje

U medicinskoj literaturi postoji vrlo malo podataka o osobama migrantskog porekla. U starijim medicinskim udžbenicima, ljudi iz drugih kulturnih krugova često su dovođeni u vezu s problematičnim stereotipima – na primer, s povećanim rizikom od polno prenosivih bolesti ili s prekomernom upotrebom alkohola i droga, podseća doktorka Šuler-Odžak.

Najčešće nije u pitanju otvoreni rasizam, već neznanje ili nedostatak kulturne senzibilnosti koji dovode do diskriminatorskog postupanja prema osobama migrantskog porekla.

Dugo vremena je i samo medicinsko obrazovanje snosilo deo odgovornosti: od uspostavljanja kontakta, preko dijagnostike i terapije, pa do određivanja doze lekova – bilo je zasnovano na „prototipu" koji podrazumeva da je pacijent muškarac, belac, mlad, iz severozpadne Evrope i bez invaliditeta. Svi koji odstupaju od tog prototipa – ne uklapaju se u šablon.

U međuvremenu se, međutim, mnogo toga promenilo, i prenošenje interkulturnih kompetencija postalo je obavezan deo medicinskog obrazovanja, kaže Šuler-Odžak.

„To je dobro i važno – i to što je interkulturno otvaranje i raznolikost društva sada vidljiva i u institucijama. Time zdravstveni sistem pokazuje da je tu za sve pacijente, a ne samo za domaće stanovništvo. Time se snižava i prag za korišćenje tih usluga." Ipak, još mnogo toga mora da se uradi na ovom polju.