Srebrenica: Ako mi preživeli genocida ne govorimo, ko će?

Trideset godina nakon genocida u Srebrenici, život preživelih odvija se između sećanja i pokušaja da se izgradi budućnost. Taj život nije samo opterećen prošlošću – on je svakodnevno prožet njome. Prema sagovornicima DW, u Srebrenici, Berlinu ili Sarajevu, trauma nije prestala s potpisivanjem mira. I dalje traje – u nepravdi, tišini i senci negiranja genocida. Donosimo tri priče – tri svedočanstva ljudi koji su preživeli genocid, izgubili porodice, ali nisu izgubili glas. Njihove ispovesti svedoče o svakodnevnom nošenju s gubitkom, borbi protiv zaborava i hrabrosti da, uprkos svemu, govore.

Nedžad Avdić: „Ne živimo samo sećanje – mi živimo prošlost“

Nedžad Avdić imao je svega 17 godina kada je preživeo masovno streljanje u Srebrenici u julu 1995. godine. U Petkovcima kod Zvornika gledao je smrti u oči, bio ranjen, zatrpan među mrtvima – ali je preživeo. Danas živi u Srebrenici, ima suprugu i tri ćerke, i svakodnevno se nosi s traumom prošlosti – ali i s izazovima sadašnjosti.

„Za nas koji smo preživeli, koji smo se vratili i koji ovde živimo – svaki dan je 11. juli. Svaki dan je godišnjica. Mi ovde ne živimo samo sećanje – mi živimo prošlost. I to ne samo mi, već i naša deca. Moje ćerke su rođene u Srebrenici i one odrastaju s tim“, kaže Nedžad za DW.

Za njega, borba nije prestala time što je preživeo streljanje: „Od trenutka kada sam shvatio da sam živ, počela je nova borba – unutrašnja, psihološka. Morao sam se suočiti s traumom, nositi s tim bremenom.“

Povratak u Srebrenicu 2007. bio je svesna odluka. „Mogao sam otići, fizički možda i pobeći, ali mentalno... nisam siguran da bih preživeo bilo gde drugo. Postavljam sebi pitanje – gde je tu smisao? Vratio sam se. Danas imam porodicu. Tri ćerke. Nisam verovao da ću ikada više imati porodicu u Srebrenici, ali eto – moguće je. Ipak, nije lako.“

Preživeli, kaže, i danas nisu prihvaćeni. „Za ovaj sistem mi smo strano telo. Ako nas nisu fizički eliminisali 1995. godine, sada pokušavaju da nas izbrišu kroz obrazovanje, institucije, kroz ignorisanje našeg jezika i identiteta. Žele da sami odemo.“

U tom kontekstu i borba za istinu je stalna. „Prvo su negirali zločin, pa masovna ubistva. Tek kad su se pojavili svedoci, novinari, snimci – morali su priznati da se nešto dogodilo. Danas ne mogu da negiraju zločine, ali negiraju genocid. I naše postojanje.“

On, kaže, ima odgovornost da govori. „Mi nismo izabrani da budemo ubijeni, ali imamo odgovornost da pričamo. Zbog onih kojih više nema i zbog naše dece. Mi ovde postojimo, uprkos svemu.“

Nurdin Mustafić: „Moj sin nikada neće upoznati svog dedu“

Nurdin Mustafić imao je samo tri meseca kada se s majkom u julu 1995. godine našao u Potočarima. Iz „zaštićene zone“ UN proterani su u Tuzlu, gde ih je dočekao njegov deda, nekoliko dana ranije takođe proteran. Otac nikada nije došao.

„Početna nada vremenom je slabila, dok nije potpuno utihnula. Otac nije preživeo“, kaže Nurdin za DW. Odrastao je u Sarajevu, završio Pravni fakultet, a danas je otac, muž, pravnik s položenim pravosudnim ispitom. „Moj sin nikada neće upoznati svog dedu. Ali ja znam da bi moj otac bio ponosan na mene.“

Kaže da njegova generacija ne pamti rat, ali oseća posljedice: „Genocid je u potpunosti uspeo. Ostavio me bez oca, a Dejton – bez domovine, Republike Bosne i Hercegovine.“

Još 2020. godine rekao je da ne želi ukopati „samo nekoliko kostiju svog oca“. Tu odluku nije promenio.

Hedija Krdžić: „Ako mi ne govorimo – ko će?“

„Trideset godina nakon genocida u Srebrenici sećanja ne blede, bol ne iščezava“, kaže za DW Hedija Krdžić. „A pravda nije zadovoljena“, dodaje. Danas živi u Berlinu – ali svakog dana u mislima je u Potočarima.

„Ako mi, preživele žrtve genocida, ne damo glas – ko će drugi govoriti o tome?“ Hedija je izgubila muža, oca, strica. Priča da su svi muškarci iz njene mahale i komšiluka ubijeni. Bila je među poslednjima koji su napustili Potočare, s ranjenicima u autobusu.

„Najteže je kada vas pozovu da vam kažu da su pronađeni posmrtni ostaci najbližih. Tada nestaje i poslednja nada. Jer, čovek se nada, uprkos svemu. Ali kad vam kažu da će biti ukopani 11. jula – znate da osoba koju ste čekali nikada više neće doći“, ističe Hedija.

Priseća se lica umornih i očajnih ljudi u Potočarima, gde je Vojska Republike Srpske počinila zločine. „Srebrenica je bila zaštićena zona UN, pa ipak je ubijeno 8.372 ljudi pred licem Ujedinjenih nacija. Teško je opisati četnička zlodela. Krici žena, dece i staraca iz Potočara i danas mi odzvanjaju u ušima.“

U Nemačkoj joj je, kao medicinskoj sestri, pružena prilika za novi početak. „Moja ćerka je rođena u Srebrenici. Danas živimo u Berlinu. Ali bol je ista kao prvog dana.“

Nakon trideset godina, ove godine će prvi put 11. juli dočekati van Potočara – govoriće u Bundestagu. „Postaviću pitanje u ime svih nas: Zašto se dopušta negiranje genocida? Zašto međunarodna zajednica nije sprečila genocid 1995?“

Za Nedžada, Hediju, Nurdina i hiljade drugih, Srebrenica nije samo rana iz prošlosti. To je iskustvo, koje se živi svakog dana. U vremenu kada se, kako kaže Hedija, presude prećutkuju, a zločinci slave, njihovi glasovi su otpor. Jer, „ako mi ne govorimo – ko će?“