Spas za društvo: Kako ne biti sam

Može da pogodi svakoga – bez obzira na uzrast i region. Usamljenost je oduvek postojala, ali se o tome nije mnogo govorilo. Od pandemije koronavirusa to se promenilo. Kolektivno iskustvo društvene izolacije podiglo je svest o ovom problemu među ljudima širom sveta.

Ali šta sada učiniti kada znamo da svaki šesti čovek na svetu pati od usamljenosti? Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorava na zdravstvene posledice – uključujući depresiju, povišen krvni pritisak, poremećaje sna itd. Drugi ukazuju na potencijalne društvene posledice.

Sociološkinja Klaudija Noj sa Univerziteta u Getingenu je, na primer, u jednoj studiji ukazala na vezu između usamljenosti i razvoja antidemokratskih stavova.

„To nije uzročno-posledična veza, to ne znači da će osoba koja je usamljena sa određenom verovatnoćom postati radikalna, niti su svi radikali odjednom usamljeni, ali smo utvrdili statističku povezanost“, kaže Klaudija Noj za DW.

Društvena mesta: Kako ponovo stupiti u kontakt?

Ljudi su društvena bića, i samim tim je veliki bol kada potreba za zajedništvom nije ispunjena. Međutim, svakodnevica u modernim društvima se promenila. Mnoge stvarne tačke susreta su poslednjih godina nestale – zbog rada od kuće, kupovine putem interneta, ali i zbog društvenih mreža, na kojima ljudi provode mnogo vremena.

Taj razvoj se ne može poništiti, kaže Klaudija Noj. Pitanje budućnosti, međutim, glasi: u kakvom društvu želimo da živimo? „Kako stvoriti zajedništvo, kada se više ne sastajemo u javnosti?“

Mnogi ljudi potcenjuju koliko pozitivan uticaj imaju čak i „vrlo, vrlo kratke svakodnevne interakcije“, kaže i Inga Gertman iz organizacije „More in Common“, koja je posvećena temi društvene kohezije. Njeno zapažanje:

„Danas smo više nego ikada povezani sa porodicom i prijateljima. I takođe smo snažnije povezani sa istomišljenicima, na primer u digitalnom prostoru, gde se ljudi mogu okupiti, iako su fizički udaljeni, ali dele slične stavove. Ono što sve više nedostaje jeste svakodnevni susret, neobavezne interakcije sa ljudima koji su možda drugačiji od nas.“

Ponovno stvaranje tih prostora svakodnevnog, neobaveznog susretanja – na nov način – važan je zadatak. Tog mišljenja je i Klaudija Noj: „Nedostatak prilika za susrete može učiniti ljude usamljenima. Ako nemam priliku da sretnem ljude na licu mesta, povećava se verovatnoća da ću biti usamljen.“

„Moramo ponovo naučiti da podnosimo jedni druge“

Ako svakodnevica kao mesto susreta nestane, to ima posledice i na društvo u celini: društvene grupe sve više ostaju zatvorene unutar svojih krugova, kaže Klaudija Noj, što dodatno podstiče društvene podele. „Brakovi postaju homogeniji, gradske četvrti postaju homogenije, razredi postaju homogeniji.“

Što opet vodi ka tome „da više nemam osećaj za društvenu nejednakost, jer su svi oko mene isti kao ja.“

Utoliko su važnija mesta na kojima ljudi i dalje dolaze u kontakt bez obzira na društvene slojeve – na primer na fudbalskom stadionu. „Tamo su svi. Ne stoje svi na istoj tribini, ali to nije važno, jer svi gledaju na isti teren.“

Potrebna su mesta na kojima srećemo ljude u svakodnevici, i gde se možemo i „zakačiti“, naglašava i Inga Gertman. „Ako zaboravimo kako da se nosimo sa konfliktima, zaboravićemo i kako da promenimo perspektivu i kako da vodimo društveni dijalog o tome kako zapravo želimo da živimo – sada i u budućnosti.“

Ili kako to kaže Klaudija Noj: „Moramo ponovo da naučimo da podnosimo jedni druge.“

Svi smo mi društvo

Postoje faktori koji pogoduju usamljenosti – i to pokazuje izveštaj SZO. Rat, siromaštvo, nasilje ili lične životne tragedije jasno su identifikovani faktori rizika. Utoliko je važnije stupiti u kontakt tamo gde je to moguće, kaže Klaudija Noj.

I makar to bilo samo to da „odem u neku drugu gradsku četvrt i tamo sednem u neki kafić ili možda pojedem jedan doner“, kaže Noj. „Svi smo mi društvo“, kaže ona, i svi možemo doprineti tome da se osećamo manje usamljeni.