Slučaj Arno Šmit

Pre dobrih dvadeset pet godina sam, tražeći pisca čije bih delo sistematično prevodio sa nemačkog na tada zvanično srpskohrvatski jezik, prelistavao i knjige Nemca Arna Šmita. Već posle prvih rečenica u čitanju bilo kog Šmitovog teksta odmah sam se osetio kao da hodam kroz gusto šipražje. Malo šta mi je tu bilo jasno. Ipak, bio sam na neobjašnjiv način očaran bogazima, rupama, zagonetkama, zamkama, provalijama i neprohodnošću teksture Šmitovih knjiga. Ipak, odlučio sam se za prevođenje tekstova drugih pisaca. 

Da li su i ostale kolege prevodioci zaobišle Arna Šmita iz sličnih razloga? Arno Šmit je do danas ostao jedan od najmanje prevođenih pisaca na danas zvanično srpski jezik. Sem nekoliko nešto razumljivije pisanih pričica, ne postoji ništa prevedeno od njegovih mnogobrojnih knjiga. 

Arno Šmit ostaje enigma savremenom čitaocu i na izvornom, nemačkom jeziku. Danas bi ovaj pisac, umro 3. juna 1979, imao tačno devedeset godina. I mi pažnju posvećujemo njegovom slučaju. Dakle, evo kako stoje stvari sa Arnom Šmitom:
Malo ko ostaje hladnokrvan, čitajući knjige Arna Šmita. Jer taj nemački pisac odmah podiže famu kultne ličnosti, ali i deluje odbojno. U oba slučaja podiže temperaturu čitanja. Dakle, malo koji pisac nemačke književnosti u drugoj polovini XX veka toliko polarizuje čitalaštvo. Malo koji nemački pisac deluje toliko ekstremno.

Pristalice Šmitovog više nego komplikovanog stila pisanja ubrajaju njegove knjige – i to sve, od Levijatana, objavljenog 1949, pa do Sna cedulje, knjige objavljene 1970 – u istu ravan sa delima Džejmsa Džojsa, Alfreda Deblina i Vladimira Nabokova, prevashodno se pozivajući na doslednost u avangardizmu koji sprovodi ovaj pisac. Protivnici eksperimentalnog stila pisanja Arna Šmita, prezasićenog onomatopejama, igrama reči i književnim asocijacijama, svode njegovo delo na puko osobenjaštvo i na razmetanje znanjem.

Arno Šmit je rođen na današnji dan, 18. januara 1914. u Hamburgu, u siromašnoj porodici. Od početka svoje književne karijere bio je predmet književnih i političkih sporova. A već mu je debitantska zbirka pripovedaka, Levijatan, bila nagrađena nagradom grada Majnca za pokazanu izuzetnu snagu jezičkog delovanja i za formalne inovacije. Bilo je to 1950.

Zbog demonstrativnog pokazivanja gađenja prema konzervativnim tendencijama u društvu u periodu kancelarovanja Konrada Adenauera i zbog odbacivanja niza pojava na sceni kulture u Nemačkoj, Arno Šmit je postao previše uočljiv na savremenoj književnoj sceni Nemačke. Kao da je sam sebe proizveo u "autsajdera". I danas se za njega tvrdi da je to autor samo jednog uskog kruga obožavalaca, okupljenih i organizovanih oko Fondacije Arna Šmita i oko Društva čitalaca Arna Šmita. Arno Šmit je sebe odredio kao naslednika pisaca u tradiciji nemačke prosvetljenosti. "Bez domovine, bez prijatelja, bez vere" – glasile su Šmitove devize.

I njegovo kultivisano samotnjaštvo i kultivisani ofanzivni ateizam delovali su provokativno na savremenost i pravosuđe. Protiv knjige Predeo mora u Pkahontasu, objavljene 1955, pokrenut je krivični postupak zbog blasfemije i pornografije. Kasnije je proces obustavljen. A sledeći roman Arna Šmita, Kameno srce, objavljen je 1956. u cenzurisanom izdanju. Tek 1986. objavljena je neskraćena verzija ove provokativne knjige.

Arno Šmit nije bio obdaren samo za književnost, nego i za matematiku. Sastavio je sedmo-, deseto- i trinaestocifrene logaritamske tablice. Novac je zarađivao pišući eseje za radio-programe, a u tome su mu pomogli pisci Alfred Anderš i Martin Valzer. Sem toga, Arno Šmit je prevodio sa stranih jezika. Preveo je dela Edgara Alana Poa, Džejmsa Fenimora Kupera i Vilijama Foknera. Kao autodidakt radio je i na opširnoj biografiji pesnika nemačkog romantizma, Fridriha de la Mot Fukea. Razume se da je književna kritika sve što je Šmit uradio registrovala i komentarisala. Ipak, čitalaca je imao samo u malom broju.

Godine 1970. objavljen je roman Arna Šmita San cedulje u osam tomova. Tu je on – na 1.334 stranice formata A3, ispisane rukom, pri čemu je na svakoj strani pisao više puta preko već napisanog teksta, što je sve obuhvatilo volumen od nekih 5.000 stranica – izneo zbornik rezultata dugogodišnjeg istraživanja. Radilo se o sadržini materijala prepisanog sa nekih 120.000 ceduljica. To je zapravo autobiografsko svedočanstvo, bazirano na delima Šmitovih kućnih književnih bogova, Edgara Alana Poa i Fukea. Za to delo Arno Šmit nagrađen je Geteovom nagradom 1973.

Arno Šmit je živeo skromno. Nije mnogo zarađivao. Zato ga je i ostavila žena Alisa. Ipak, egzistencijalno stanje pisca poboljšano je tek poslednjih godina života, jer tada ga je u zaštitu uzeo Jan Filip Remtsma, mecena iz Hamburga. Remtsma je i osnovao Fondaciju Arna Šmita. Sabrana dela ovog pisca 2002. godine objavila je izdavačka kuća Zurkamp.