Sirijska humanitarna katastrofa

Nedostaje svega: hrane, medicinskog materijala i opreme, krova nad glavom. Mnogi Sirijci više nemaju ni osnovne stvari koje su im potrebne za život – odeću, obuću, pokrivače... Ujedinjene nacije prenose da je hitno potrebno pružiti pomoć za preko 12 miliona građana te zemlje. Među njima je pet i po miliona dece. „Ovo je najveća humanitarna katastrofa novijeg vremena“, izjavio je Šeih Sabah al-Ahmad al-Sabah, emir Kraljevine Kuvajt koja organizovala donatorsku konferenciju održanu u utorak 31. marta.

Da bi se pomoglo tim ljudima, potrebno je prikupiti dve milijarde i 900 miliona dolara, predlažu UN zajedno sa organizacijama Crveni krst i Crveni polumjesec. Po prvi put su UN napravile i kalkulaciju potreba susednih država, prvenstveno Turske, Libana i Jordana. Te države su sve opterećenije jer u njih stiže sve više izbeglica iz Sirije. Trenutno u njima boravi 4,5 miliona sirijskih izbeglica i potrebno im je 5,5 milijardi dolara. Nemačka je od 2012. godine do danas učestvovala u sakupljanju oko milijardu dolara humanitarne pomoći.

Obećanja su jedno, stvarnost drugo

Humanitarna organizacija „Oksfam“ prenosi da je do sada od te milijarde dostupno svega 850 miliona dolara. Saradnik te organizacije Nikolaj Link prenosi da je razlog za to što je godina, relativno gledano, tek počela i sredstva tek treba da pristignu. S donatorskom konferencijom u Kuvajtu stvari bi mogle da se promene. Interes javnog mnjenja, naime, igra veliku ulogu kada je u pitanju humanitarna pomoć. „Očigledno da neke države rado čekaju konferencije poput ove u Kuvajtu kako bi onda njihove donacije postale poznate javnosti“, kaže Link. On je optimista: „U ovakvim slučajevima se prikupi i nešto više novca nego što se traži.“

Mada sume o kojima se govori na prvi pogled izgledaju ogromne, stvari se relativizuju kada se uzmu u obzir užasne posledice nakon četiri godine rata. U mnogim delovima Sirije u potpunosti je uništena vodovodna mreža. Ukupni kapacitet sistema vodosnabdevanja u toj zemlji je prepolovljen u odnosu na doba pre rata. Potrebno je hitno pružiti pomoć za skoro 12 miliona ljudi.

Razoreno je i više od polovine bolnica u Siriji. Posledica toga je da sirijske žene rađaju decu u lošim uslovima. U toj zemlji se svakodnevno rodi oko 1.500 dece. Stanje je još gore i zato što je delimično ili potpuno uništeno oko 1,2 miliona kuća. Više od 1,6 miliona Sirijaca nema nikakav krov nad glavom. Uz sve to, u zemlji vlada nestašica hrane. Sedam odsto Sirijaca pati od akutne, a oko dva odsto njih od teške pothranjenosti.

Teško je pružiti pomoć

Mnoge organizacije su spremne da pomognu. Tu su UN, ali i humanitarne nevladine organizacije. One rade na različite načine, prenosi Nikolaj Link. „Oksfam“ ima dozvolu sirijske vlade da deluje i na teritoriji te zemlje. „U tom smislu, koncentrišemo se na to da u pojedinim regionima ponovo uspostavimo snabdevanje vodom“, kaže Link. U „Oksfamu“ pokušavaju da tu pomoć pruže za što više ljudi i na što više raznih lokacija. Posebno je težak rad u područjima zahvaćenim borbama ili u blizini opkoljenih gradova. Uspostavljena je i saradnja sa lokalnim organizacijama uz čiju pomoć se uspeva da se dođe i do opkoljenih zona. Na taj način se pomoć dostavlja i do nekih od ukupno pet miliona Sirijaca za koje UN navode da žive „u područjima koja je posebno teško snabdevati“.

Druge organizacije rade po principu „cross-border“. One pružaju pomoć iz država koje se graniče sa Sirijom i za to delovanje nemaju dozvolu vlade u Damasku. Takvo pružanje pomoći povezano je s rizikom. Organizacije, osim toga, strahuju da ih u njihovom radu mogu ometati strane u sukobu.

Ljudi koji žive na područjima pod kontrolom takozvane „Islamske države“ ili drugih terorističkih organizacija ostaju bez bilo kakve podrške. Humanitarne organizacije ne mogu da dođu do tih regiona, a rad u njima je jednostavno suviše opasan.

Neizvesna budućnost

U jednom posebnom dokumentu Ujedinjenih nacija traži se da se konflikt u Siriji reši političkim putem. U suprotnom bi humanitarna situacija mogla dodatno da se pogorša. To bi prvenstveno imalo posledice po mlade. Brojne škole su uništene, a neke koje su ostale čitave pretvorene su u uporišta vojske. Zato bi veliki broj dece i mladih mogao da ostane bez šansi za obrazovanjem. Na taj način bi, dugoročno gledano, njihova budućnost bila na kocki. A time i budućnost čitave zemlje.