SAD i Iran: Od taktičkog saveza do strateškog sukoba

Dvanaest dana su trajali međusobni vazdušni udari Izraela i Irana, pre nego što je predsednik SAD Donald Tramp isposlovao primirje.

Prema rečima izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, njegova zemlja postigla je više od svojih prvobitnih ciljeva. „Neposredna dvostruka egzistencijalna pretnja“ za Izrael, koju su predstavljali iranski nuklearni i raketni program, je otklonjena, rekao je.

Ali teško je proceniti koliko je to oslabilo režim mula. Ni među američkim zvaničnicima ne postoji jedinstveno mišljenje o stanju iranskog nuklearnog programa – a to pitanje je važno za odnose Sjedinjenih Država i Irana, jer su oni poslednjih godina bili obeleženi nuklearnom pretnjom koju, prema mišljenju Vašingtona i Jerusalima, predstavlja Teheran. Nije oduvek bilo tako.

Pre 1951: Iran – kolevka Hladnog rata?

Do kraja Drugog svetskog rata, Iran je često bio pijun u rukama stranih sila – pre svega Velike Britanije i Sovjetskog Saveza. Godine 1941. sovjetske i britanske trupe ušle su u Iran i prisilile šaha da vlast prepusti svom 22-godišnjem sinu Mohamedu Rezi Pahlaviju.

Glavni ciljevi okupatora bili su da zaštite iranska naftna polja od Nemaca i uspostave tzv. „persijski koridor“ kao liniju snabdevanja. Spor oko okončanja okupacije izazvao je sredinom 1945. takozvanu Iransku krizu. Lider SSSR-a Josif Staljin povukao je trupe tek kada je predsednik SAD Hari Truman zapretio vojnom akcijom. Stručnjaci poput Džordža Lenčovskogsmatraju da je ta kriza bila „katalizator“ za „radikalno preusmerenje američke spoljne politike“, a time i za početak Hladnog rata.

1951–1953: Šah uz blagoslov Vašingtona

Nakon Iranske krize, šah Mohamed Pahlavi u početku je ojačao demokratiju. Godine 1951. parlament je nacionalizovao naftni sektor. SAD su sprečile Britance da vojno povrate prava Anglo-iranske naftne kompanije, današnjeg Britiš petroleuma (BP). Tadašnji iranski premijer Mohamed Mosadek, u početku je bio protivnik nacionalizacije i pokazao se kao tvrd pregovarač kada je reč o prihodima od nafte.

Istovremeno se razvila borba za vlast između popularnog Mosadeka i šaha Pahlavija. Šah je na kraju izašao kao pobednik – zahvaljujući podršci obaveštajnih službi SAD i Velike Britanije. Bendžamin Fridman iz američkog trusta mozgova Defense Priorities, kaže: „Puč protiv Mosadeka verovatno je postavio temelje za antiamerička osećanja u velikim delovima iranskog stanovništva, koja su kasnije, naročito tokom Islamske revolucije, izbila na površinu.“

1953–1979: Bela revolucija i naftna kriza

U početku se intervencija isplatila: u sporu oko nafte, Vašington je postigao da Iran zadrži veći deo prihoda, ali kontrolu nad sektorom preuzeo je konzorcijum pod dominacijom SAD i Britanije. Iran je, uz Saudijsku Arabiju i Izrael, postao najvažniji američki partner na Bliskom istoku. A u to je spadao i razvoj civilnog iranskog nuklearnog programa.

Na sve veći autoritarizam Pahlavija u SAD se gledalo kroz prste – možda i zato što je šah 1963. pokrenuo tzv. „Belu revoluciju“, odnosno sveobuhvatnu modernizaciju: uvedeno je aktivno i pasivno pravo glasa za žene, sprovedena opsežna agrarna reforma, privatizovana industrije i pokrenuta kampanja opismenjavanja.

Od 1979: Islamska revolucija i dva Zalivska rata

Početkom januara 1979. SAD, Francuska, Velika Britanija i Nemačka prestale su da pružaju podršku Pahlaviju. Dve nedelje kasnije šah je napustio Iran, a još dve nedelje potom šiitski klerik, ajatolah Ruholah Homeini, vratio se iz egzila u Francuskoj. U Teheranu su ga dočekali milioni ljudi, a on je prevrat pretvorio u „Islamsku revoluciju“.

SAD su primile tada već teško bolesnog Mohameda Pahlavija, a Iran je tražio njegovo izručenje. Krajem 1979. iranski studenti – verovatno uz Homeinijev blagoslov – zauzeli su američku ambasadu u Teheranu i 444 dana držali 52 američka državljanina kao taoce. SAD su prekinule diplomatske odnose sa Iranom.

Kada je Irak iste godine napao Iran, Vašington je stao na stranu Bagdada. Podržavao je režim Sadama Huseina sve do kraja rata 1988.

Paralelno, Iran je počeo da stvara Hezbolah u Libanu. Među prvim akcijama koje se pripisuju toj grupi su dva bombaška napada u Bejrutu 1983. sa više od 250 mrtvih – jedan na američku ambasadu, a drugi na smeštaj američkih i francuskih trupa. Američki Stejt department tada je označio Iran kao sponzora terorizma i uveo prve sankcije protiv režima mula.

1998–2001: Kratko otopljavanje

Krajem milenijuma, reformistički predsednik Irana Mohamed Hatami zauzeo je pomirljiv ton prema SAD. Državna sekretarka Medlin Olbrajt priznala je ulogu SAD u puču protiv Mosadeka 1953. i nazvala dotadašnju američku politiku prema Iranu „žalosno kratkovidom“.

Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. na Svetski trgovinski centar u Njujorku, Teheran i Vašington čak su se nakratko udružili protiv islamista iz Al Kaide i talibana. Ipak, to zbližavanje kratko je trajalo.

2002–2005: Vakuum moći posle trećeg Zalivskog rata

U govoru naciji početkom 2002, Džordž V. Buš prvi put je pomenuo pojam „osovina zla“. Države poput Iraka, Severne Koreje i Irana, prema njegovim rečima, podržavaju terorizam, teže oružju za masovno uništenje i ugnjetavaju sopstveni narod.

Kada je Bušova „Koalicija voljnih“ ubrzo potom svrgla Sadama Huseina u Iraku, Iran je iskoristio vakuum moći u susednoj zemlji da ojača uticaj na šiitsku većinu. Istovremeno, SAD su pokušavale da uspostave prozapadnu vladu u Bagdadu i podrže protivnike režima u Iranu. Paralelno, Iran je gradio mrežu saveznika u inostranstvu, uključujući Hute u Jemenu i Hamas u Pojasu Gaze.

2005–2025: Mržnja prema Izraelu i spor oko nuklearnog programa

Godine 2005, iranski premijer Mahmud Ahmadinedžad podsetio je svet na jedan stalni element iranske retorike – izjavljivao je da Izrael – jedan od najbližih saveznika SAD – treba „izbrisati s karte“. Zbog toga je iranski nuklearni program postao centralna tačka sukoba sa Zapadom. Rasli su strahovi da bi režim mula mogao da zloupotrebi tehnologiju nasleđenu od šaha za izgradnju atomske bombe.

Godine 2015. Iran je potpisao sporazum o nuklearnom programu sa stalnim članicama Saveta bezbednosti UN i Nemačkom. Po njemu, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) trebalo bi da nadgleda iranski program, a zauzvrat se postepeno ukidaju međunarodne sankcije.

Kratka faza relaksacije završila se kada je predsednik SAD Donald Tramp 2018. prekinuo saradnju i narednih godina ponovo uveo oštre sankcije. Kada su 2020. Sjedinjene Države ubila iranskog generala Kasema Sulejmanija tokom posete Bagdadu, Iran je najavio da se više neće pridržavati sporazuma.

Nakon terorističkog napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. i izraelske ofanzive u Gazi, porasle su tenzije između Izraela i Irana, kao i sa Hezbolahom i Hutima.

Izrael i Iran više puta su se međusobno napadali iz vazduha. Poslednji put prošlog ponedeljka. Za sada.