Psihičke posledice mladih zbog zatvaranja u vreme pandemije

Lena danas ima 21 godinu. Nerado govori o zatvaranju tokom pandemije i poput mnogih drugih, ne želi da je podsećaju na vreme korone. Lena sada studira, oduvek je želela da postane učiteljica. Ali sada više ne, kaže u razgovoru za DW. Bila je dobra učenica dok joj je škola još bila zabavna. Pre pandemije.

„Ona nam je potpuno ukrala život“, kaže Lena ljutito. „Nismo više mogli da viđamo prijatelje, svi su samo visili na mobilnim telefonima.“ Umesto da, kao pre, igra odbojku u klubu, ostala joj je samo „beskonačno gledanje serija, šta drugo?“

Digitalna nastava u Nemačkoj nakon nekog vremena jeste profunkcionisala, ali bila je veoma stresna. „Osim toga, škola nije samo učenje“, ogorčeno dodaje Lena. „Ionako nikoga i nije bilo briga za nas! Bili smo potpuno izgubljeni!“

Iako je ta naporna pandemijska faza završena, neki iz njene generacije ili neki od poznanika otada su „pomalo čudni ili neugodni“, kaže.

Izolacija, usamljenost, nemoć

Većina mladih doživela je zatvaranja tokom pandemije slično kao Lena. To potvrđuju i dugoročne studije. Mnogi mladi žalili su se da njihove brige nisu bile uzete u obzir: „Nismo bili viđeni, nismo saslušani. Naši interesi, prava i potrebe pri donošenju teških odluka tretirani su kao sporedni“, sumira reakcije mladih Sabine Andresen, predsednica nemačkog Saveza za zaštitu dece.

„Reč o osećaju usamljenosti, o nemoći, o iskustvu da si odjednom potpuno izbačen iz svog uobičajenog svakodnevnog života i da uopšte ne znaš šta ti je oduzeto, kako da oblikuješ sopstvenu budućnost. A planiranje budućnosti izuzetno je važno i za mlade ljude“, naglašava Andersen.

Anksioznost, depresija i kognitivne poteškoće

Darina Falbova sprovela je studiju među slovačkim adolescentima o najčešćim dugoročnim simptomima zatvaranja tokom pandemije. Zatvaranje škola, ograničenja kontakata i zabrane izlaska znatno su doprineli porastu psihičkih problema kod mladih, kaže docentkinja na Katedri za antropologiju Univerziteta Komenijus iz Bratislava.

Među „najčešćim dugoročnim simptomima“ su slabljenje pamćenja, problemi s koncentracijom, poteškoće u rešavanju problema i pronalaženju pravih reči. Svi ti simptomi znatno su učestaliji kod žena, ističe ekspertkinja. „Česti su i fizički simptomi, poput smanjene kondicije i glavobolja“, kaže Falbova za DW.

Druge studije pokazuju da mnogi mladi i pet godina nakon pandemije pate od poremećaja ishrane, od anksioznosti, depresije.

Promene stila života povezane sa zatvaranjem tokom pandemije – više vremena pred ekranima, manje fizičke aktivnosti i problemi sa snom – negativno utiču i na mentalno i fizičko zdravlje. Žene navode i da su se pojavile nepravilnosti u menstrualnom ciklusu, što bi moglo da bude povezano sa stresom i hormonalnim promenama nakon kovida, dodaje Falbova.

Dodatno opterećenje

Psihički problemi ionako su rašireni u tom uzrastu. Pritisak u školi, društvene mreže, strah od klimatskih promena i ekonomska nesigurnost doveli su do porasta broja depresivnih i anksioznih među mladima. Dodatno su pogoršani postojeći poremećaji, a pojavili su se i novi simptomi.

Tokom i nakon pandemije, brige i problemi mladih često nisu bili shvatani dovoljno ozbiljno. Mladi su bili manje u fokusu, jer se smatralo da je za njih „manji rizik od teškog oblika kovida“, dok su širi efekti na njihovo mentalno zdravlje, obrazovanje i dugoročni razvoj ostali zanemareni, naglašava Falbova.

Koje pouke možemo izvući za sledeću pandemiju?

Naučna, društvena i politička valorizacija pandemijskih mera još nije u potpunosti završena, ali iz današnje perspektive neke mere pokazuju se kao preterane.

„Pandemija kovida-19 pokazala nam je da, iako je zaštita javnog zdravlja ključna, dugoročne posledice za mladu generaciju često su bile zanemarene. Jedna od najvažnijih pouka jeste da bi mentalno zdravlje trebalo da bude podjednako važno kao i fizičko“, ističe Falbova.

Ako dođe do nove pandemije, recimo uzrokovane opasnim zoonozama ili ptičijim gripom, društvo i političari morali bi da primene uravnoteženiji i promišljeniji pristup deci i mladima, kaže Falbova. „U budućim zdravstvenim krizama, politički donosioci odluka moraju da pronađu načine kako da omoguće bezbedne socijalne kontakte – bilo kroz aktivnosti na otvorenom, grupe za samopomoć ili kroz pažljivo osmišljene zajedničke programe.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku