Protesti u Srbiji: Miš pobeđuje mačku

„Već nedelju dana to je nova realnost u gradovima Srbije: svakog dana, svakog sata, postavljaju se nove blokade na različitim raskrsnicama – obično dok ih policija ne očisti“, piše nemački list.

„’Dosta smo demonstrirali’, kaže Slavko Šećerov. ’Studenti su nam pokazali da moramo da se organizujemo.’ Kao i hiljade drugih, Šećerov i njegove komšije u beogradskom naselju Kumodraž osnovali su takozvani Zbor. Time oni slede primer studenata koji se organizuju na plenarnim sednicama demokratskog tipa na svojim univerzitetima i pozivaju na samoorganizaciju.“

Reporteri Cajta razgovarali su i sa 28-godišnjom Minjom koja radi u IT-sektoru i aktivna je u svom naselju na Paliluli. „Trenutno doživljavamo radikalizaciju masa — uspeli smo da politizujemo stanovništvo“, kaže ona.

„Stariji ljudi su uz vladu“

„S njom se slaže i politikolog Nebojša Vladisavljević: ’Politizacija stanovništva je najveća pretnja postmodernim autokratijama poput srpske.’ Činjenica da je pokret organizovan na decentralizovan način, bez jasnih vođa, otežava režimu preduzimanje akcija. Uobičajena taktika ciljanja na pojedince kako bi se uništio pokret – ne funkcioniše.“

Umesto toga, kako piše nemački list, „predsednik Vučić namerno širi narativ na provladinim televizijama i u tabloidima da protesti nisu autentičan pokret, već ’obojena revolucija’ koju predvode stranci, po uzoru na ukrajinski model. On redovno opisuje studente kao teroriste.“

Cajt je razgovarao i sa starijom generacijom, onom koja, kako se navodi, „veruje državnim medijima i veruje Vučiću“ – na primer sa šezdesetogodišnjom univerzitetskom profesorkom Marinom. Ona kaže: „Korupcija postoji svuda – pod Titom, pod Miloševićem, čak i u EU. Vučić je demokratski izabran. To su samo mladi ljudi – stariji ljudi su uz vladu.“

List nastavlja: „U beloj bluzi, sa znojem na čelu i srebrnim krstom oko vrata, ona stoji pored autobusa, ispred blokiranog kružnog toka i psuje: ’Ovi razmaženi studenti nam već mesecima otežavaju život’, kaže. „Mala, previše privilegovana elita, tiraniše ogromnu većinu stanovništva. U bilo kojoj zapadnoj zemlji, takva situacija bi odavno bila brutalno rešena.’“

Odnos prema nasilju se promenio

Nije jasno kolika je još uvek podrška Vučiću, navodi Cajt. „Poslednje pouzdane ankete o podršci protestima datiraju iz marta. U to vreme, značajan deo stanovništva – 64 procenta – podržao je protestni pokret. Ali, mnogo toga se promenilo od tada. I odnos prema nasilju se promenio.“

U članku se navode slučajevi fizičkih napada na one koji protestuju, privođenja, ali i hapšenja pod optužbom za planiranje puča. Ukazuje se i na pokušaj policije da na silu upadne u zgradu pravnog fakulteta.

Međutim, kako piše Cajt, „represija ima paradoksalni efekat na pristalice protestnog pokreta: hapšenje se sada smatra čašću. Društvenim mrežama kruže video-snimci ljudi koji su dočekani aplauzom i skandiranjem nakon puštanja na slobodu.“

„Ovo je maraton“

„Jedno je sigurno: snage bezbednosti ne mogu da stave pod kontrolu ulice Beograda“, piše nemački list. „Čim se jedan kružni tok očisti, sledeći se blokira. Protesti deluju kao taktička igra mačke i miša koja izmiče kontroli režima.“

„Istovremeno, nezadovoljstvo raste – čak i među nekim protivnicima režima. Stariji čovek glasno psuje dok stoji ispred jednog od najvećih kružnih tokova u gradu: autobusi ne saobraćaju, a barikade od prevrnutih kontejnera za smeće blokiraju ulice. ’Vučića baš briga za vaše prevrnute kante – a mi se davimo u smeću!’

Čak i Slavko Šećerov ponekad sumnja u efikasnost ovakvih protesta: ’Trebalo bi u stvari napasti sistem tamo gde je najranjiviji: u energetici ili zdravstvu. Ako bi štrajkovali u snabdevanju strujom ili vodom, režim bi za tri dana bio istorija.“ Međutim, kako kaže Šećerov, vladajuća stranka naročito u državnim kompanijama vrši ogroman pritisak na zaposlene – preti im gubitak radnih mesta i represija, zastrašuju ih.“

„I zato nema drugog izbora nego da nastavi dalje. Sutra će Šećerov ponovo da blokira, ali još ne zna tačno gde. Na kraju, taj bivši ekstremni sportista izgovara rečenicu koja se poslednjih dana često čuje u Beogradu. ’Ovo nije sprint – ovo je maraton’, zaključuje svoju reportažu list Cajt.

„Ćutanje o prošlosti – zato što je budućnost u pitanju“

A Zidojče cajtung piše: „Svako ko želi da zna kakav sistem desničarsko-radikalne stranke poput španskog Voksa, francuskog Nacionalnog okupljanja, Alternative za Nemačku ili austrijskog FPÖ sanjaju za svoje zemlje, dovoljno je da pogleda Srbiju, gde Aleksandar Vučić već više od dvanaest godina učvršćuje svoju svemoć.“

Nemački list ocenjuje da Srbija prolazi kroz duboku transformaciju: „Srbija, koja nikada nije imala funkcionalne demokratske institucije, postepeno uči šta znače demokratija i društveno učešće. Kritičari koji s pravom ukazuju na nacionalističke simbole koji se mogu videti na protestima, poput četničkih zastava, olako pogrešno procenjuju republikanski karakter studentskog pokreta koji teži promeni sistema iznutra. Trebalo bi da ga podrži celokupno stanovništvo. U zemlji poput Srbije, gde više od 85 odsto ljudi negira genocid u Srebrenici ili vidi Kosovo kao sastavni deo države, odstupanje od tih narativa ravno je društvenoj smrti. Pokret bi izgubio široku podršku koju sada ima ako na mitinzima ne bi ćutao o prošlosti – posebno zato što je budućnost zemlje u pitanju.“

Međutim, kako navodi autor članka, „sama činjenica da su studenti izrazili solidarnost sa svojim kolegama iz Sandžaka, pretežno muslimanskog bošnjačkog grada – odnosno sa onima koji priznaju i obeležavaju genocid u Srebrenici – svedoči o promeni koja potkopava nacionalistički šovinistički princip.“

Zidojče cajtung ukazuje na još jedan problem: „U sadašnjosti, u kojoj je srpsko stanovništvo izloženo ogromnom nasilju od strane državnog aparata, ne može se ignorisati da tu istu državu i njene autokratske politike podržava i Evropska unija. Što je tišina njenih predstavnika o trenutnom nasilju više zaglušujuća, to je jasnije kakva je tzv. spoljna politika EU zasnovana na vrednostima. To su one iste vrednosti koje su prihvatile proterivanje više od 100.000 ljudi iz Nagorno-Karabaha u korist gasnog sporazuma sa Azerbejdžanom. Te vrednosti takođe nadjačavaju nasilje u Srbiji, jer nemačka automobilska industrija bi da što pre prerađuje rudu Jadarit punu litijuma iz srpske doline Jadra. Na kraju krajeva, poslovni sporazumi lakše se dogovaraju sa autokratama, nego sa hromim demokratijama.“

„Ono što je u opasnosti da umre jeste nada u istinske demokratske promene u regionu koji je Zapadu uvek služio da potvrdi svoje stereotipe o Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, dok se sirovine i, pre svega, jeftina radna snaga izvoze u velikim razmerama. To je ono što danas nazivamo neokolonijalizmom. A ljudi na licu mesta to nazivaju nepravdom i bore se protiv toga“, zaključuje nemački list Zidojče cajtung.

Arsenijević: „Još uvek je mnogo posla pred nama“

O situaciji u Srbiji isti list objavljuje i razgovor sa srpskim piscem Vladimirom Arsenijevićem. Povod za intervju bilo je to što se ovogodišnje izdanje književnog festivala „Krokodil“, kojem je Arsenijević na čelu, poklopilo s velikim protestom u Beogradu 28. juna.

„Imali smo preko 140 gostiju iz inostranstva, od kojih su se mnogi pridružili protestima i bili inspirisani entuzijazmom naših studenata. Kad su odlazili, često sam od njih čuo koliko su optimistični u pogledu budućnosti naše zemlje. Samo delimično se slažem s tim. Još uvek je mnogo posla pred nama“, kaže Arsenijević za Zidojče cajtung.

Sam festival je, kako kaže, protekao mirno, uz prisustvo policije, ali i obezbeđenja koje su angažovali. Ali, zašto je „Krokodil“ stalno na meti vlasti u Srbiji?

„Ove godine smo imali problema uglavnom zbog serije naših događaja kojima smo obeležili 30. godišnjicu genocida u Srebrenici. Zvanični, državno propisani odgovor na taj masakr je poricanje bilo kakve odgovornosti, bilo kakvog nedela i kombinovanje te represije s agresivnom ulogom žrtve koja se ljudima svakodnevno utuvljuje u glave putem državnih medija.“

Na pitanje kako izdržavaju pritiske, Arsenijević odgovara: „Mi ipak nismo Rusija, barem ne još. Nemamo Sibir, ljudi ne nestaju tek tako bez traga. Pritisak je pre svega psihološki. Ali, u kontekstu naših događaja u vezi sa Srebrenicom, to je sada dobilo potpuno nove dimenzije. Odjednom su poznate ličnosti u velikim tok-šou emisijama zahtevale da nam se oduzme državljanstvo i da nas bace u zatvor. O pretnjama na društvenim mrežama da i ne pričam. Naš tim je pretežno ženski i one svakog dana u javnim i privatnim porukama moraju da čitaju fantazije tih ljudi o nasilju i silovanju. Istovremeno, čovek gotovo da oseća sažaljenje prema tim ljudima koji ceo svoj život provode u toj konstruisanoj, paranoičnoj, propagandnoj stvarnosti u kojoj je Srbija okružena neprijateljima i stalno ugrožena“, kaže u intervjuu za Zidojče cajtung Vladimir Arsenijević.