Preživela je Aušvic – i sa 100 godina još uvek upozorava

Anita Lasker-Valfiš već je čitav jedan vek na ovom svetu. Smrti se ne boji. Suviše često ju je gledala u oči, jer su je kao Jevrejku nacisti deportovali u Aušvic. Bio je to najveći od svih koncentracionih logora: ljudi su tamo serijski ubijani, ukupno oko 1,1 milion. Anita Lasker-Valfiš je preživela – zato što je znala da svira violončelo.

Decenijama je posvećeno svedočila o tom vremenu, dizala svoj glas protiv antisemitizma, desničarskog ekstremizma i rasizma. Pred đacima u školama bez ulepšavanja je govorila o tome kako su nacisti najpre sistematski isključivali Jevreje iz društva i na kraju ih ubijali. Smatra da je dužnost onih koji su preživeli da „budu glasovi miliona koji su zauvek ućutkani“. Zato je i učestvovala u projektu „Dimenzije u svedočenju“, u kojem interaktivni hologrami preživelih Holokausta odgovaraju na pitanja i nakon njihove smrti.

Bilo je vremena kada je bila optimistična i kada je mislila da će njen angažman nešto da promeni: „Razgovarala sam s hiljadama učenika. Ako se samo deset njih ponaša kako treba, biću zadovoljna“, govorila je.

Nikad nisu čuli za Holokaust?

Ali, danas je Anita Lasker-Valfiš bez nade. „Očajna je“, rekla je njena ćerka Maja Džejkobs Lasker-Valfiš za list Jidiše algemajne cajtung. Rastući antisemitizam, sve veći pomak udesno i situacija na Bliskom istoku – njena majka ima osećaj da njen trud nije mnogo postigao.

Gledajući svet oko sebe, lako je razumeti njen osećaj. Prema nedavnoj anketi Konferencije o jevrejskim zahtevima, 12 odsto mladih Nemaca između 18 i 29 godina nikada nije čulo za Holokaust. A otkako Izrael intenzivno vojno deluje u Pojasu Gaze, antisemitizam širom sveta eskalira.

„Da li je ako si Jevrej? Čovek je jednostavno čovek“, rekla je Lasker-Valfiš nedavno za list Zidojče cajtung.

„Nisam znala da sam Jevrejka“

Rođena je 17. jula 1925. u Vroclavu kao najmlađa od tri sestre, u uglednoj nemačko-jevrejskoj porodici. Otac je bio advokat, majka violinistkinja. Roditelji su pridavali značaj dobrom obrazovanju, a muzika je bila njegov sastavni deo. Religija u porodici Lasker nije igrala nikakvu ulogu.

„Nisam znala da sam Jevrejka sve dok me nisu pljunuli i nazvali prljavom Jevrejkom“, ispričala je decenijama kasnije. „Bili smo tipični, potpuno asimilovani Nemci.“ Bilo je to 1933. godine, kada su nacisti došli na vlast.

Roditelji nisu gajili iluzije o tome šta nacistički režim u Nemačkoj planira sa Jevrejima: krajem 1939. poslali su najstariju ćerku Marijanu na sigurno u Englesku. Sebe nisu uspeli da spasu. Deportovani su 1942. godine, a Anita više nikada nije videla ni majku, ni oca.

Zajedno sa sestrom Renatom bila je prisiljena na rad u fabrici papira. Tamo su falsifikovale dokumenta za francuske prisilne radnike i omogućile im povratak kući. Kada su 1943. pokušale da pobegnu sa lažnim pasošima, uhapšene su i zatvorene. Pet meseci kasnije su deportovane. Svaka posebno. U Aušvic.

„Violončelistkinja iz Aušvica“

Anita Lasker je znala da svira i dodeljena je ženskom orkestru u Aušvicu. „Violončelo mi je spasilo život“, rekla je kasnije. Kada su prisilni radnici ujutro izlazili iz logora i uveče se vraćali, orkestar je svirao marševe. Nedeljom su devojke svirale za pripadnike SS-a.

„Nijedna od nas nije verovala da ćemo iz Aušvica izaći drugačije nego kroz dimnjak“, ispričala je.

U novembru 1944, kada su se sovjetske trupe približavale, Anita i njena sestra prebačene su u prenatrpani logor Bergen-Belzen, gde su ljudi umirali od gladi, žeđi i bolesti.

„Aušvic je bio logor u kojem su ljudi sistematski ubijani“, napisala je kasnije u svojim memoarima. „U Belzenu se jednostavno umiralo.“

„Puni nade, puni nove hrabrosti“

Dana 15. aprila 1945. britanski vojnici oslobodili su logor. Dan kasnije, program BBC-a na nemačkom emitovao je jedno od prvih svedočenja iz koncentracionih logora. Pred mikrofonom je govorila Anita Lasker:

„Zatvorenici iz Aušvica, oni retki koji su ostali, svi se boje da im svet neće verovati šta se tamo dogodilo.“

Detaljno je opisala užase, a zatim dodala: „Konačno, 15. je došlo oslobođenje. Oslobođenje kojem smo se tri godine nadali. Još uvek mislimo da sanjamo. Gledamo Engleze kako prolaze kroz logor: ljude koji nam ne žele zlo… Ali sada gledamo napred. Puni smo nade, puni nove hrabrosti. Slobodni smo.“

Dugo ćutanje o prošlosti

U septembru 1945. svedočila je na suđenju čuvarima iz Bergen-Belzena pred britanskim vojnim sudom. To je bio poslednji put za dugo vremena da je govorila o užasima koje je preživela.

Godine 1946. emigrirala je u Veliku Britaniju. U Londonu je bila suosnivač Engleskog kamernog orkestra i svirala u njemu do kraja 20. veka. Udala se za pijanistu Petera Valfiša, koji je takođe rođen u Breslauu i emigrirao u Palestinu preko tzv. „dečijeg transporta“.

O prošlosti nisu govorili ni sa svojom decom. Kada bi ćerka upitala zašto joj je na ruci istetoviran broj, odgovor bi bio: „Ispričaću ti kad porasteš.“

Prošle su decenije dok se Anita Lasker-Valfiš nije odlučila da napiše svoju priču. Godine 1996. objavila je knjigu „Treba da naslijedite istinu. Violončelistkinja iz Aušvica“, koja ju je učinila poznatom i van Nemačke.

Godine 2018. održala je vatren govor u Bundestagu povodom „Dana sećanja na žrtve nacizma“. Tada je rekla da primećuje da u društvu raste želja da se podvuče crta. Ali: „Ono što se dogodilo – dogodilo se, i ne može se jednim potezom izbrisati.“

Danas puni 100 godina. U Londonu će u njenu čast biti održan koncert. Ugledni gosti iz čitavog sveta čestitaće jednoj od poslednjih živih svedokinja Holokausta. Naravno, tu će biti i njena ćerka Maja, sin Rafael, unuci i praunuci.

Njoj samoj velika proslava nije važna. Anita Lasker-Valfiš najviše želi da se otrov mržnje i antisemitizma konačno iskorene. To je želja koju nije lako ispuniti.