Povodom filma „Vreme vuka“ Mihaela Hanekea

Nije li subverzija možda najvažniji vid delovanja umetnosti? Kritikovati film Mihaela Hanekea da deluje poremećujuće znači oduzeti mu suštinsko, subverzivno dejstvo; znači – ne priznati ga. A to baš čini izvesni Reinhard Kleber, dopisnik agencije DDP, pišući o filmu Vreme vuka (Wolfzeit) 

Navodno, tvrdi ovaj kritičar, Haneke u svom filmu tematizuje samo „egzistencijalno vanredno stanje“, razvijajući „mračni scenario o katastrofi“ i negujući neku vrstu „površnog slikarstva o bedi“, „plakativno“ dokazujući „tezu da civilizovanost teško može da prikrije čovekovu animalnost“.

Pitam se, čitajući ovu kritiku, da li umetnici, da bi udovoljili gledaocima kakav je Kleber, treba da se bave samo uravnilovkama, idealnim slikama, skladom i odličnim stanjima. Nisam li ja uvek mislio da umetnost, ako i treba da deluje prosvetiteljski, didaktično i terapeutski, upravo treba da podseti na ono što i te kako vreba iz pozadine – pa makar to bilo i ono najpogubnije po čoveka?
Navodno, smatra Kleber, Hanekea ne zanimaju pitanja „zašto ljudi beže“ u filmu, „kakva ih to katastrofa na beg nagoni“, „kuda vozi taj kobni voz na koji svi čekaju“, „da li je moguće spasenje iz prikazanog zastoja u snabdevanju“, „u kom vremenu se odigrava radnja filma?“. 

Odmah ću reći da me u ovom filmu ta pitanja uopšte ne zanimaju. U nekom drugom, da. Ali film Vreme vuka Mihaela Hanekea ničim ne ukazuje na važnost odgovora na takva pitanja – naprotiv, strukturisan je tako da ta pitanja ostanu otvorena. Ne interesuju Hanekea, niti mene, u ovom filmu ni sami junaci, ni njihove pojedinačne psihološke motivacije. Oni upravo i treba da ostanu skice i medijatori apstraktne, ali i te kako konkretne animalnosti, straha, otuđenosti, bezizlaznosti. Ovo je film o svemu što se krije na naličju odeće koja, bilo elegantna ili u zakrpama, krije spremnost čoveka da se beskrupulozno bori za goli opstanak.

Neshvatljivo mi je da kritičari samouvereno govore u ime ostalih gledalaca filma. Oni tada imaju u vidu grupu takozvanih kompetentnih recipijenata, gledalaca koji „znaju“ šta je dobro, a šta loše u filmu. Delovanje filma ostvaruje se u istoriji recepcije – u činjenici da se svakim novim gledaocem i njegovom nepoznatom reakcijom film menja svoje delovanje. I tu činjenicu, da i ja, na primer, od ovog filma očekujem nešto, pa makar i nešto drugačije, moraju da uzmu u obzir svi: i autor, i ljubitelji filma, pa i oni koji mu se protive – kao, na primer, Kleber. On, Kleber, mora znati da njegovo mišljenje nema pravo na opšte važenje.

Dakle, kritika mora biti dijaloška. Jer kao i u svakoj komunikaciji, i u kritici se mora biti i „nesiguran“ u svoje stanovište.

Da se u slučaju filma Vreme vuka Mihaela Hanekea možda radi i o „zaveri“ kritičara, ukazuju mi i drugi „negativni“ stavovi. Kristina Nord, u listu TAZ, na primer, piše da u Hanekeovom filmu „vizuelni suverenitet trpi od priče o poznatim stvarima“. Sve u filmu ispričano je Kristini Nord jasno – pa, prema njenom mišljenju, nije trebalo ni snimati taj film. Prečesto smo, kaže, videli slike takvog dinamizma u ponašanju ljudi pred difuznom pretnjom.

I „zlatno pero“ nemačke filmske kritike, komentator lista FAZ, Andreas Kilb, piše slično. Po njemu, Haneke je dosad odlično držao na odstojanju „unutrašnji i spoljašnji pogled na stvari“ (šta god to značilo?!), a u filmu Vreme vuka ih spaja, što „za oba nije dobro“. I Kilb smatra da je film „dobro počeo, ali da mu kasnije nije uspelo da se održi na nivou početka“.

Neshvatljivo mi je da se prema umetničkom delu može postupati kolektivno i po dogovoru, bez ličnog pristupa. Andreas Kilb je u realizaciji „dogovorenog“ individualan samo u pokazivanju virtuoznosti u činu „egzekucije“ filma. Ne samo da je retorički jasan, nego je i maštovit. Piše: „To što je Haneke o ratu rekao u ovom filmu, pre dvadeset godina, u vreme Hladnog rata, bilo bi dovoljno, ali posle svega što smo gledali na televiziji, to je premalo.“

I šta traži „zlatno pero“ nemačke filmske kritike? Traži tačno lociranje i određivanje vremena radnje! Zašto? Neće Andreas Kilb kafkijanski film! Hoće on dokumentaristički, ili kostimirani, ili istorijski film. 

Pitam se: nisu li kritičari danas često bića sa Marsa, koja nikoga više ne shvataju lično, a u svemu traže samo objašnjenja? Pragmatičari? Andreas Kilb pri kraju svoga teksta samo još da „divlja“ prema Hanekeovom filmu. Koristeći terminologiju znalca filma, napada ga rečima kao što su „čisto žanrovsko slikarstvo“, „idila propasti“ ili „lažno smirivanje u scenskim slikama“.

Smatram da Andreas Kilb ne može da se oslobodi svog očekivanja, utvrđenog u dogovoru sa ostalima, negde izvan filma – tamo gde se krije ko zna kakva društvena ili socijalna intencija. I ništa drugo mi ne preostaje, meni koji uobražavam da sam i dalje neutralac, nego da razlikujem najmanje dve grupe kritičara – one iz čopora razularenih napadača i one retke, subverzivce, koji, kao i umetnici, plivaju uzvodno. U te druge ubrajam i Mihaela Hanekea.

Onima koji ovaj film nisu videli, preporučujem ga odmah. I kažem: U tom filmu se jedan Austrijanac koji živi u Parizu, Mihael Haneke, usudio da siđe na samo dno ljudskog animalizma i da iznutra, na svoj način, bez konkretizacija, prevashodno izazivajući odgovarajuća raspoloženja, opiše prilike prepoznatljive i danas.

Ko nikada nije bio u vreme ratova na Balkanu, u Iraku, niti u Avganistanu, ili bilo gde gde se ratuje na svetu, a ko se ne zadovoljava onim što je video na televiziji, dakle, izveštajima novinskih reportera ili izjavama pripadnika humanitarnih organizacija, koji, i pored često ubedljivih izveštaja, itekako pričaju i previše uopšteno, ili samo statistički, neka pogleda film Vreme vuka Mihaela Hanekea. Videće tamo konkretne ljude, ne samo kao objekte pred kamerom, nego i u svoj svojoj dijaboličnosti, baš onakve kakav je čovek, ili životinja, u vreme katastrofe.

Molim gledaoca, takođe, da se nekako domogne i nekih filmova Alena Renea (na primer, Moj ujak iz Amerike), i da ih, onako, uzgred, takođe pogleda. Ah, da, ni Godarovi filmovi nisu na odmet. 

I nije tačno da smo prema svemu u tom filmu ravnodušni (kako to „kao u horu“ tvrde kritičari Kleber, Nord i Kilb). Ne. Slike, na kraju filma, viđene iz voza, koji je, izgleda, ipak stigao i odveo ljude u izbavljenje, nisu samo dirljive, prelepe slike rajskih predela, zelenih travnjaka, šuma, proplanaka. Drhtimo gledajući te prizore utopije, jer slika najedanput budi svest o našoj uvaljenosti i beskonačnoj i bezobraznoj zaštićenosti. Uslov za takvo doživljavanje je da smo sa bogatog Zapada i da u sebi imamo iole odgovornosti za ratove koji se negde vode. A ako nismo sa Zapada, nema problema, prepoznaćemo zlo Juga i Istoka u svemu prethodno ispričanom. A to je dovoljno da nam ne bude dosadno.

Za one koji film Vreme vuka Mihaela Hanekea nisu gledali – ukratko, sadržina:
Ana putuje sa mužem i dvoje dece na selo, na vikend. U letnjikovcu porodica nailazi na nepoznate ljude koji ubiju Aninog muža. Ljudi pobegnu sa ukradenim automobilom i hranom. U susednom selu Ana i deca traže pomoć. Na ulicama nema nikog. Leševi životinja. Kao da je izbila epidemija. Posle tumaranja begunici se nađu na pustoj železničkoj stanici i priključe se beguncima koji čekaju spasonosni voz. Netrpeljivost i napetost obeležavaju međuljudske odnose. Bespomoćnost.