Imao je 16 godina kada je, tokom operacije Oluja, napustio svoje mesto. Od tada je prošlo tri decenije. Iako je još kao tinejdžer doneo odluku da će se vratiti, ostvarenje te želje čekao je sve dok deca nisu porasla i dok se nisu stekli uslovi. Danas ponovo živi u kući svoje majke i priprema stolarsku radionicu.
U Beogradu je stvorio život, postao otac i otvorio svoju firmu, ali rodni kraj nikada nije zaboravio. Kaže da mu svetla velikog grada nikada nisu bila važna, dok mu mir, priroda i prostor sela donose pravu sreću. Sa nostalgijom govori o školskom igralištu, prijateljima i osećaju pripadnosti.
Ne opterećuje se problemima, već veruje u ljude i pozitivan pogled na život. „Nikad nije kasno da se vratiš tamo gde ti je srce ostalo“, poručuje Vladimir, koji danas, kako kaže, istinski oseća sreću.