„Oluja“ i BiH: Strateški ratni izbori

Stručnjak za bezbednost iz banjalučkog Centra za geostrateška istraživanja, profesor Duško Vejnović, Oluju opisuje kao „dogovoreni rat“ s neočekivanim posledicama. Iako je postojala „sinergija između hrvatske i bošnjačke strane“, Vejnović smatra da su današnje implikacije „daleko negativnije“. Oluja je, prema njegovom mišljenju, trebalo dugoročno da reši i hrvatsko-bošnjačke odnose u Bosni i Hercegovini, ali „Hrvati u BiH danas smatraju da su uskraćeni za deo svojih političkih prava“.

„Hrvatski Srbi su izgubili teritoriju i gotovo potpuno prisustvo u Hrvatskoj, a uprkos ulasku Hrvatske u Evropsku uniju i NATO, veliki deo teritorija gde su do tada živeli Srbi, danas je pust i bez izgleda na povratak“, kaže Vejnović.

Profesor Vejnović vidi i širu, regionalnu dimenziju Oluje u kontekstu odnosa u BiH, gde nezadovoljstvo Hrvata u entitetu Federacija BiH ukazuje na to da postratni politički dogovori nisu ispunjeni. „Ako je kraj rata bio plod dogovora, onda nešto nije realizovano do kraja“, ocenjuje Vejnović.

On napominje da su tokom Oluje stradali i nevini ljudi, a da su operaciju pratili „pokreti stanovništva, proterivanja i zločini“. Vejnović dodaje: „Danas, skoro trideset godina kasnije, mladi masovno odlaze – iz Hrvatske, BiH i Srbije. To je jedna od najtežih posledica balkanskih ratova, pa i operacije Oluja.“

Oluja – slojevita prekretnica s posledicama po čitav region

Hrvatska vojno-policijska operacija Oluja iz avgusta 1995. godine, kojom su delovi teritorija Hrvatske pod tadašnjom kontrolom „pobunjenih Srba“ vraćeni u ustavno-pravni poredak Hrvatske, označava jednu od najvažnijih prekretnica u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, ocenjuje vojni analitičar iz Sarajeva Nedžad Ahatović.

On napominje da je za Hrvatsku Oluja simbol pobede i uspostavljanja punog suvereniteta, ali za Srbe, ostaje „bolno sećanje na egzodus i stradanja“.

Strateški izbori i žrtvovanje Krajine za BiH

Ahatović Oluju smešta u širi strateški kontekst, tvrdeći da je njen početak bio direktno povezan s odbijanjem plana Z4 od strane srpskog rukovodstva u Krajini. Taj plan, koji je predviđao široku autonomiju, razjedinjeni srpski političari nisu prihvatili, što je bio jasan signal Zagrebu da krene u vojnu akciju. Istovremeno, smatra Ahatović, to je bio i indikator da je Slobodan Milošević rapidno gubio diplomatsku bitku u vezi s pravnim zaokruživanjem svojih teritorijalnih osvajanja.

Milošević se suočio s teškim izborom: žrtvovati deo teritorija u Hrvatskoj i BiH, i završiti rat za zelenim stolom, ili otvoreno ući u konflikt s Hrvatskom i BiH, rizikujući brzu vojnu intervenciju NATO ili Sjedinjenih Američkih Država.

„Vreme je pokazalo da je Milošević odabrao prvo rešenje. Žrtvovao je tzv. Republiku Srpsku Krajinu i njenih 300.000 stanovnika za Republiku Srpsku u BiH, koja je po principima plana Z4, u Dejtonu opstala u sastavu države BiH“, kaže Ahatović.

Tuđmanove „kalkulacije“

Istovremeno, tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman vojno je podržavao završne operacije legalnih organa vlasti u BiH. Ahatović navodi da je Tuđman „kalkulantski i za zelenim stolom u Dejtonu podržao i dvoentitetsko političko rešenje za BiH, kako bi u dogledno vreme tražio isti status zasebnog entiteta za bosanske Hrvate“.

Ahatović kritički dodaje da je međunarodna zajednica „podržala i nagradila agresore koji su napali Republiku Bosnu i Hercegovinu, koja je tada bila pod embargom na oružje“. Zaključuje da je posledica Oluje reintegracija Hrvatske, dok je BiH „hendikepirana podelom u Dejtonu“. Navodi i da su kreatori Dejtonskog sporazuma posle Oluje zaustavili operacije Armije BiH prema Banjaluci i drugim delovima Republike Srpske „pod pretnjom bombardovanja“.

Kozar: Deblokada Bihaća – direktan efekat Oluje

Sarajevski vojno-politički analitičar Đuro Kozar podseća da je Oluja direktno uticala na stanje u zapadnoj Bosni. „Vojno-policijska operacija Oluja, izvedena u dogovoru s Armijom BiH, odvijala se i na prostoru Bosanske krajine. Zahvaljujući toj akciji, 6. avgusta 1995. godine, nakon 1.201 dana potpune blokade, deblokiran je Bihać i čitav Unsko-sanski kanton“, naglašava Kozar.

On ocenjuje da Oluja, uz sve kontroverze, za mnoge građane BiH – a naročito u Krajini – ostaje simbol vojnog oslobađanja i kraja višegodišnje humanitarne katastrofe.

Američka diplomatska pozadina: Izbor između genocida i strateškog mira

Dok analitičari iz BiH iznose svoj uvid u višeslojne posledice Oluje, američke diplomate, posebno tadašnji ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt i glavni američki pregovarač u Dejtonu Ričard Holbruk, pružaju stratešku pozadinu američke podrške.

Galbrajt je tada objašnjavao kontekst američke podrške, ističući dilemu nakon Srebrenice: „Pred nama je bio težak izbor: da li ćemo dozvoliti da se dogodi još jedna Srebrenica ili ćemo dozvoliti Oluju?“

Ponavljanje Srebrenice nije bilo moguće

Analitičari i vojni komandanti iz BiH, međutim, tvrde da ponavljanje Srebrenice u Bosanskoj krajini nije bila realna opcija. Napominju da su jedinice Armije Republike BiH tada pomogle Hrvatskoj vojsci izvođenjem operacija i na hrvatskoj teritoriji, a protiv snaga tzv. Republike Srpske Krajine.

Poput mnogih u BiH, i bivši američki diplomata, kreator Dejtonskog sporazuma Ričard Holbruk (1941-2010), Oluju je smatrao ključnom za stvaranje pregovaračkih uslova. Američka diplomatija, pod Holbrukovim vođstvom, pokrenula je mirovne pregovore u Dejtonu neposredno nakon Oluje, koristeći njen ishod kao instrument pritiska.

Danas, trideset godina kasnije, jasno je da Oluja nosi višestruka značenja i trajne posledice, a ocene da se radilo o „dogovorenom ratu“, ukazuju na kompleksnost situacije. Podele i frustracije istočno od Hrvatske i danas su prisutne, a nasleđe Oluje, uključujući i promenu demografske slike, i dalje se održava na političke i društvene procese u čitavom regionu.