Od Srebrenice do Buhenvalda: Lekcije za Evropu

„Genocid u Srebrenici ostaje jedno od najmračnijih poglavlja novije evropske istorije. Tim povodom pozivamo na zajedničko sećanje i promišljanje.“

Tako su organizatori najavili diskusiju pod nazivom „Mesta sećanja danas – rad na politici sećanja u polarizovanom društvu“, održanu u prostorijama Fondacije Hajnrih Bel, bliske nemačkim Zelenima.

U diskusiji su učestvovala dva gosta iz Bosne i Hercegovine, Hasan Hasanović, kurator Memorijalnog centra Potočari, Sabina Subašić-Galijatović, doktorka pravnih nauka Univerziteta u Sarajevu, kao i Nemica Julija Landau, viša kustoskinja Fondacije Memorijalnog centra Buhenvald i Mitelbau-Dora u Vajmaru. Centralno pitanje je bilo: kako se danas u Nemačkoj i BiH seća na zločine protiv čovečnosti.

Hasan Hasanović podelio je svoju potresnu životnu priču. Kao devetnaestogodišnjak, čudom je preživeo srebreničku kataklizmu, probijajući se kroz šume do Tuzle.

„Došao sam na tuzlanski aerodrom, gde je UNHCR postavio šatore za srebreničke izbeglice, mahom žene i decu. One su očekivale od mene da im pričam, da im dam nadu da će za njima doći njihovi muževi, sinovi, očevi. A ja sam znao da neće doći. Onda sam danima samo ćutao.“

Njegov otac, brat blizanac i ujak su ubijeni. Nakon osnivanja Memorijalnog centra, Hasan ih je sahranio u Potočarima — jednog po jednog, kako su identifikovani njihovi posmrtni ostaci.

Srebrenica, 30 godina kasnije i negiranje genocida

Prema mišljenju Hasana Hasanovića sadašnja situacija veoma je opasna. Memorijalni centar je iz bezbednosnih razloga morao da bude privremeno zatvoren zbog, kako kaže, secesionističke politike predsednika RS Milorada Dodika koji negira genocid u Srebrenici.

„Njegovi sledbenici nam takođe prete. Mene su, kad sam se vratio, pljuvali, pitali odakle mi drskost da dođem nazad – mene koji se vratio da sahranim oca i brata“, rekao je Hasanović.

Usvajanje Rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN, kojom se 11. juli proglašava Međunarodnim danom sećanja na genocid, Hasanović smatra istorijskim korakom. Veruje da će ove godine u Potočarima biti okupljeno više ljudi nego ikada.

Viša kustoskinja Fondacije memorijalnog centra Buhenvald, Julija Landau, istakla je da su mesta sećanja na nacističke zločine, poput koncentracionih logora u Nemačkoj, poslednjih godina izložena sve žešćim pretnjama desnoekstremnih snaga, naročito od vremena osnivanja i jačanja stranke Alternativa za Nemačku (AfD). U nemačkoj pokrajini Tiringiji, gde se nalazi bivši logor Buhenvald, AfD je ostvarila značajan politički uspeh.

Landau ukazuje na važnost obrazovanja mladih. U najnovijoj anketi, 12 odsto mladih u Nemačkoj između 18 i 29 godina navodi da nikada nije čulo za Holokaust ili Šou (kako Jevreji nazivaju Holokaust). „Mislim da bi knjiga Hasana Hasanovića Preživeti Srebrenicu trebalo da postane deo školske lektire. Uprkos svemu što je preživeo, knjiga ne poziva na osvetu, već vraća veru u ljudskost i dostojanstvo“, ocenjuje Landau.

Značaj sudova za borbu protiv zločina protiv čovečnosti

Sabina Subašić-Galijatović sa Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu bavila se radom Haškog tribunala i ističe njegovu istorijsku važnost:

„Niko nije verovao da će Karadžić, Mladić, pa čak i Milošević biti izručeni. Tribunal nije imao mehanizme za hapšenje. Prvi put u istoriji, jedan predsednik države izručen je sudu zbog ratnih zločina počinjenih u drugoj državi“, rekla je Subašić-Galijatović.

Borba za prava žrtava i za mlade

Subašić-Galijatović se bavi i seksualnim nasiljem u ratu, a borba za prava žrtava ostaje njen prioritet. Ističe da je zagovornica pomirenja, ali da u njega ne veruje dok se ne promene sadašnje političke elite. Jer, kako slikovito kaže, „riba smrdi od glave“.

To smatra i Hasan Hasanović, ali ujedno naglašava i da sebe ne smatra žrtvom. On je, kaže, pobednik, jer je imao snage i hrabrosti da se vrati u Srebrenicu i da svaki dan, bez obzira na pretnje, ponosno hoda svojim gradom.

Završava porukom mladima: „Na mladima ostaje svet – i kod nas, i u Nemačkoj. Voleo bih da mladi iz Nemačke dolaze u Potočare. A još više bih voleo da me pozovu u škole ovde, da čitam iz svoje knjige i razgovaramo o dostojanstvu, borbi protiv mržnje i šansama za pomirenje.“