Od železnice do veštačke inteligencije: „đavolji pronalasci“

Tehnički napredak izaziva nedoumice i nije novost da se na neke inovacije reaguje s podsmehom, kritikama ili strahovima. „Još u najranijim pisanim dokumentima o tehničkoj teoriji nalazimo i na sumnjičavost prema tehnici“, kaže za DW istoričar i filozof tehnike Kristijan Fater. Iza te sumnjičavosti kriju se različiti razlozi: kompleksnost tehničkih pronalazaka i s njome povezani nedostatak znanja ili razumevanja, strah od gubitka kontrole ili emocionalnost.

Sumnjičavost prema novim tehnologijama nije, međutim, dokaz opšteg straha od tehnike. „Iza toga se u stvari krije nepotpuno opažanje. Uostalom, dobro je da ljudi stvari racionalno proveravaju“, kaže za DW Helmut Trišler, rukovodilac naučnog odeljenja Nemačkog muzeja.

I Fater ukazuje na razliku između racionalne procene mogućih posledica nekog tehničkog napretka i iracionalnog, nekontrolisanog protivljenja novoj tehnici. On pritom govori o razlici između zabrinutosti i panike. „Zabrinutost smatram legitimnom i veoma nužnom, ako želim da aktivno, u jednoj informisanoj demokratiji, oblikujem budućnost obeleženu tehnikom. A panika vodi ka tome da se od tehnike nekontrolisano beži.“

„Đavolja“ železnica

Da tehnički pronalasci podjednako mogu da izazovi i zabrinutost i paniku pokazuje, između ostalog, i istorija železnice. I na nju su ljudi u početku reagovali sumnjičavo.

Danas, dvestotinak godina nakon pronalaženja železnice, ona je sasvim obično prevozno sredstvo. Moderni život gotovo je nemoguće zamisliti bez nje. Ali, prvih godina su neki ljudi železnicu smatrali opasnim, đavoljim delom.

U Engleskoj je 1825. puštena u saobraćaj prva javna železnička pruga na svetu. Velika, brza, glasna, pa još iz nje suklja dim… Parna lokomotiva brzo se proširila Evropom, a s njom i strah od „železničke bolesti“ ili bolesti „delirium furiosum“, izazvane (za tadašnje prilike) velikom brzinom od oko 30 kilometara na sat, kao i skučenošću prostora i bukom vagona.

U viktorijanskoj Engleskoj, dakle otprilike do 1900. godine, zadržale su se i kritike na račun železnice, i to u obliku satiričnih karikatura ili ilustrovanih policijskih izveštaja.

S tačke gledišta ondašnjih ljudi, te reakcije su „apsolutno razumljive“, kaže Trišler. Tehnički napredak zahteva novu orijentaciju i može da izazove strahove na koje ljudi reaguju strahovima. „Ono što je novo, to izaziva emocije. Tehnika je u suštini uvek povezana s emocijama“, kaže Trišler.

Strah od atomske energije

Ali, ne izaziva svaki tehnički napredak samo negativne emocije. Kod atomske energije je u početku bilo sasvim suprotno. U Minhenu je 1957. izgrađen prvi nemački nuklearni reaktor za naučna istraživanja. Četiri godine kasnije, po prvi put je u distributivnu mrežu puštena struja dobijena iz nuklearnog reaktora. Nuklearna energija je 1960-ih smatrana čistom i povoljnom alternativom nafti i uglju, i budila je nade u ponovni industrijski napredak.

Prva kritika u Nemačkoj čula se 1975. kada su demonstranti okupirali gradilište nuklearne elektrane u Vilu, na jugozapadu zemlje. Oni su upozoravali na klimatske promene, smanjenje nivoa podzemnih voda i moguće bezbednosne probleme u vezi s atomskim reaktorima. Pokret protiv atomske energije nakon toga jača, a havarija reaktora u Harisburgu 1979, nedostatak trajnih odlagališta za atomski otpad i nesreća u Černobilju 1986. izazivaju brige i strahove kod dela stanovništva. Godinama je trajao spor oko korišćenja atomske energije za proizvodnju struje, sve dok Nemačka 2011, nakon teške nesreće u japanskoj Fukušimi, nije donela odluku o konačnom napuštanju nuklearne energije.

I dok je u nekim zemljama nuklearna energija alternativa uglju i nafti, u nekim drugim zemljama ona izaziva gotovo egzistencijalne strahove. „Ako razmislimo o tome zašto se ljudi boje nuklearne energije, onda dolazimo do pitanja trajnog odlagališta, do Černobilja ili Fukušime. Dakle, do situacija u kojima je tehnika zakazala zbog ljudske greške ili prirode, ili do tehničkih problema koji nisu rešeni“, kaže Fater.

U raspravi o nuklearnoj energiji oba naučnika vide „demokratski uspešnu priču“. Društvo koje „ne želi da postane tehnokratsko, već želi da ostane participativno demokratsko“, zavisi od razumevanje i podrške svojih članova. „Iz rasprave o sumnjičavosti prema tehnici može nešto da nastane“, kaže Trišler, tu se radi o „nastojanju društva da saodlučuje i zajednički deluje“.

Čovek protiv mašine

Aktuelna rasprava o veštačkoj inteligenciji pokazuje koliko tanka može da bude granica između razumevanja i sumnjičavosti, podrške i odbijanja. Amerikanac Džon Mekarti je prvi put 1956. upotrebio pojam veštačka inteligencija. On je time opisao deo informatike kojem je cilj da mašine opremi ljudskim sposobnostima.

Nakon višegodišnjeg razvoja veštačke inteligencije, rasprava se sada, između ostalog, usmerila na tzv. „četbot“ – ChatGPT, koji je pušten u rad u novembru 2022. Taj softver je kontroverzan. U martu 2023. Italija je bila prva zemlja koja je zabranila ChatGPT. U međuvremenu je on i tamo ipak dostupan, ali nakon provere starosti korisnika.

-pročitajte još: Evropski parlament uvodi pravila za veštačku inteligenciju

Koliko god da veštačka inteligencija nudi velike šanse, recimo bolju zdravstvenu negu ili veću bezbednost u saobraćaju, isto toliko je i snažna kritika te nove tehnologije. Izgleda da strahovi idu u dva smera: jedni se boje moguće zloupotrebe, lažnih vesti ili dezinformacija, strahuju za svoju poslovnu budućnost i svoje intelektualno vlasništvo. Drugi se boje budućeg tehničkog razvoja u kojem bi veštačka inteligencija mogla da ima sve veći i veći uticaj, a čovek da izgubi kontrolu.

Razlog straha od veštačke inteligencije Trišler vidi u kompleksnosti te tehnologije. „Zabrinutost se javlja naročito kod velikih tehničkih sistema koji izgledaju anonimni.“ Pitanje konkretnog uticaja veštačke inteligencije na sopstveno zanimanje je, kaže Fater, racionalna briga. Za razliku od straha od mašine. „Prognozirati da će sva kreativna moć čoveka postati suvišna širenjem veštačke inteligencije i da će mašine u bliskoj budućnosti preuzeti svet – to bi bila panika.“

Sumnjičavost prema tehnici ostaje normalna stvar

Da li je određena sumnjičavost prema novim tehnologijama normalna, ljudska i razumljiva? Jeste, kažu i Kristijan Fater i Helmut Trišler. „Gledajući unazad često vidimo da se strahovanja nisu ostvarila“, kaže Trišler. Ali, gledišta toga vremena, kaže, jesu razumljiva.

„Sposobnost da se prave prognoze je korisna, jer nam ona pomaže da se kao grupa, kao društvo, a možda i kao ljudski rod, pripremimo za sledeće korake razvoja“, zaključuje Fater. „To što se stvar ne razvije onako kako smo mi očekivali, to je u stvari normalno.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.