Obamine suze su moćno oružje

Sasvim je moguće da će ovaj trenutak oblikovati kolektivno sećanje na Baraka Obamu. Predsednik plače, suze mu se slivaju niz obraze. Prvo ih briše iz krajička oka, a onda jednostavno pusti da teku. Pravi pauze, guta. Oslanja se na govornicu. Obama u istočnom krilu Bele kuće. Iza njega su rođaci ljudi ubijenih vatrenim oružjem. Muževi, supruge, sestre, roditelji učenika osnovnih škola. Svakoga dana u Sjedinjenim Državama skoro 90 ljudi biva ubijeno vatrenim oružjem, gotovo isto koliko ih gine u saobraćajnim nesrećama.

Predsednik Obama započinje svoju poslednju godinu u Beloj kući snažnim gestom. Najavio je da će predsedničkim ukazom uvesti bolju kontrolu kupovine i prodaje oružja. Obećao je da će više ljudi raditi na proveri kupaca oružja. Hoće da potroši stotine hiljada dolara za potragu za oružjem koje je nestalo. Želi da se bolje brine o onima koji se bore sa problemima mentalnog zdravlja, što se često završi pucnjima u članove porodice, a potom i u sebe. Kongres smatra odgovornim za to što bilo ko može da prodaje oružje preko interneta. Kaže da oružani lobi sprečava da se konačno detaljno razmotri kome dozvoliti posedovanje oružja. Koristi teške reči, jake argumente. Čak je leglo i nekoliko viceva. Ipak, suze su njegovo najmoćnije oružje.

Obama plače. On plače za nevinom decom, mladim ljudima koji su ubijeni, nastavnicima koji su dali svoje živote da bi zaštitili mladi život. I verovatno malo plače i zbog sebe, zbog nade koju je probudio pre osam godina, kao borac u izbornoj kampanji. Plače i zbog svoje nade s kojom je ušao u Belu kuću. On, koji je kao socijalni radnik u Čikagu video toliko mladih ljudi kako ginu od sile oružja.

Change. Yes we can. Promena. Mi to možemo.

Ostaje mu još godinu dana. Uobičajeno je da se odlazeći predsednik fokusira na spoljnu politiku i na tom polju postigne ono zbog čega će ući u istoriju. I iznad svega da svom nasledniku u Beloj kući ne bi otežao početak na polju unutrašnje politike. Često je to povezano s računicom da se kandidatu sopstvene stranke ne naškodi tokom izborne kampanje.

Obama na to ne obraća pažnju.

Nije uspeo sa svojim planovima za kontrolu naoružanja. Strukture su problem, a ne nedostatak njegove volje. Nema sumnje da se borio, da je održao brojne govore. Posle svakog masovnog ubistva je pričao kako je teško i strašno što stalno mora da izražava svoje saučešće. Svaki sledeći put moglo je da oseti kako njegova ljutnja raste. I njegova frustracija.

Gledajući spolja, njegov cilj se čini smešno malim. Traži se kontrola kupaca oružja. Prodavci oružja moraju imati licencu. I jedno drugo bi trebalo da se podrazumeva.

Ali u Americi je sve drugačije kada je reč o oružju. Svako ko pokušava da sprovede ograničenja ulazi u klinč sa veoma snažnim lobijem. I podriva osnovno razumevanje slobode koje je strano mnogim ne-Amerikancima. Pravo na posedovanje oružja je osnovno pravo koje je za mnoge u najmanju ruku jednako važno kao slobodni izbori.

Ipak, suze predsednika su možda prekretnica. Obama nema neku drugu političku strategiju. On nema ni nove argumente. On ima emocije. On će učiniti sve da ispuni bar još ovo obećanje.

Obama zna da su suze moćno oružje. Posebno u Americi.