Novembar u avgustu

Tramvaji dugo nisu saobraćali. Ali su proradili. Most na Adi je imao neki problem sa skretnicom, pragovima ili ko zna čim što je blokiralo i Banovo brdo. Izgleda da su to zakrpili. Okretnica na Banovom brdu nam je naspram ulaza u zgradu. Sednemo u tramvaj broj 12 i avantura zvana Vračar može da počne. Posle pola sata već smo se popeli na Bulevar. Izađemo kod Vukovog spomenika i krenemo na Vračar jedom od ulica koje vode prema Kalinić pijaci. Tamo gde je nekada bilo Kalinića gumno – Vlajko Kalinić je bio bogat čovek i dobrotvor. Tu je 1926. nastala pijaca.

Topolska 18

I kada smo već ovde, s namerom da posetimo jednu izložbu, ne možemo da odolimo jutarnjem ritualu koji praktikujemo uvek kada zađemo u ovaj kraj. Potražimo kafe na adresi Topolska 18.  Tamo tradicionalno postoji ponuda – kafa, može i kapućino, i gazdina odlična dunjevača. Ova kombinacija me podseća na crnogorsku mediteransku naviku ispijanja kafe uz rakiju. Odgovor tamošnjih ljudi kada se predloži da se rakija ostavi za kasnije glasi – nemoj mi ih razdvajati.

Ovu adresu je učinila kultnom serija „Srećni ljudi“. Supruga pisca scenarija Siniše Pavića stanovala je neko vreme ovde. Hit Snežane Savić „Topolska 18“ – muzički amblem serije – pevuše i oni koji ne znaju gde je to. I dok uživamo u senovitom dvorištu kafića po glavi nam se vrzmaju stihovi pesme i glas jedne dive.

Od Bulevara smo ovamo došli Mlatišuminom. Uz kafu ćaskamo o tome kako su neka imena beogradskih ulica zabavna. Ova ulica je dobila ime po zapovedniku Kragujevačka nadkapetanije u austrijsko-turskim ratovima Staniši Markoviću Mlatišumi. Navodno je rođen u jednom selu blizu Ostroga. Porodica je u velikoj seobi posle austrijskog poraza došla u Ugarsku 1690.

U aprilu 1725. Mlatišuma je izvestio austrijsko zapovedništvo u Beogradu o navodnoj pojavi vampira u Kragujevcu. To je najraniji zvanično zabeleženi slučaj vampirizma u svetu. Usledili su i drugi slučajevi nakon čega je reč vampir ušla u nemački, a potom i u druge svetske jezike.

Prošli smo, dakle, ulicom nazvanom po čoveku koji se prvi suočio sa onim bićima čije će nedokazano postojanje i žilava legenda tri veka kasnije poslužiti Holivudu da stvori pet filmova Sumrak sage i obezbedi glumcu Robertu Patisonu slavu i bogatstvo.  

I to je Vračar – spoj daleke fantazmagorijske prošlosti i dalekog holivudskog šmeka.

Iz avgusta u Novembar

Od adrese na kojoj smo uživali u kafi do Kalinić pijace nema ni pet minuta hoda. Tu je već živo. Kvadratni metar unaokolo košta između četiri i pet hiljada evra. Ovo je čvor u koji se uvezuju najstrasniji snovi mnogih crnogorskih doseljenika. Adresa na Vračaru je za neke ljude dokaz da su se – kao Odisej – konačno vratili kući.  Meni je ovaj kraj samo simpatičan. Imaju nekoliko vrsnih restorana. Uglavnom preskupe radnje. Možda potpuna fascinacija izostaje jer me fenseraj ne interesuje.

Iz Njegoševe skrenemo u Kursulinu i zastajemo pred brojem 22. Ulazimo u galerijski prostor koji je prelomljen kao veliko štampano ćirilično slovo „G“.

„Novembar“ je galerija koju je osnovao Srđan Šaper. On se posle svoje kreativne faze u bendu Idoli uspešno bavio marketingom, zaradio dobar novac, a jedan njegov deo uložio u umetnost. U toku je izložba „Letnja treperenja: konstruisanje leta".

Napolju je već vrelo. U galeriji nema posetilaca. Ljubazni mladić za pultom dozvoljava mi da prelistam katalog. Tu već usred uvodnog teksta koji je potpisala Mia David doživljavam iznenađenje: „Svesna sam da je ovo zanos, da sve može da pukne i nestane…Ali ovo pišem jer želim da ostane taj osećaj potpune vere da je promena moguća, da je radikalna promena paradigme takođe moguća, i da svim srcem, bez rezerve, cinizma i sarkazma, navijam za studente. Dovoljno sam stara i dovoljno sam puta prolazila slične stvari da nemam iluzija da će ishod biti tako značajan. Ali opet, činjenica da opet imam veru da je bolji, mnooogo bolji svet moguć – već je dobitak. I bez obzira na ishod, poraz nije moguć, jer se Veliki prasak već desio“.

Usred jedne vračarske galerije, u katalogu koji uvodi u stvaralaštvo petoro mlađih umetnika, nema bega od srpske stvarnosti ovog leta. Naprotiv, ona se nudi kao emotivni okvir za izložbu  – iako je mrtvo vreme godišnjih odmora građani i studenti i dalje izlaze na ulice.

Prva slika koja mi privlači pažnju jeste „Kraj godine (Sofijina slika)“.

Tridesetogodišnja Teodora Rakidžić je rođena u Beogradu. Tu je završila slikarski odsek na Fakultetu likovnih umetnosti. Potom slede doktorske studije, Letnja akademija umetnosti u Salcburgu, a 2023. bila je na rezidencijalnom boravku u Diseldorfu. Od prošle godine je stručni saradnik na Katedri za crtanje Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Najpre nisam znao šta me je privuklo tom platnu. Boja? Struktura? Kompozicija? Sve zajedno? Kasnije sam shvatio da je slika urađena neobičnom tehnikom – ulje i pesak na platnu. Slikari ovog milenijuma imaju veliki izbor eksperimentalnih tehnika iz prethodna dva veka. Sudeći po rezultatu, Teodora Rakidžić je napravila zanimljiv izbor.

Konstruisanje leta

I drugi kataloški tekst nudi mi način gledanja na izložbu koji se ne bi uspostavio sam od sebe. Tamara Stankov postavlja pitanje: „Kako možemo da zamišljamo i oblikujemo leto kao vlastiti prostor regeneracije, a ne samo pasivne relaksacije?"

Jedan od odgovora na izložbi jeste posmatranje akvarela na papiru „Plaža“ beogradske umetnice Nine Ivanović. To očigledno ume da bude na sasvim drugačiji način regenerativna tehnika u odnosu na samo izležavanje na plaži.

U trećem tekstu u katalogu Vojin Narančić kaže: „Možda je upravo ovu epohu – ovo leto – savremena umetnost iščekivala: leto u kojem, pored toplote sunca na koži, osećamo opekotine izazvane radijacijom nekih drugih usijanih zvezda – i još usijanijih glava".

Sledeći rad koji mi privlači pažnju jeste „Pet minuta dnevno“. Umetnik Marko Crnobrnja je rođen u Obrenovcu 1978. On je zapravo – diplomirani vajar. Shvatim da ovaj okrugli rad na zidu nije ni prozor na kabini broda, ni slika koja se umetnikovom voljom opire pravougaonosti, već – viseća skulptura. Od drveta je, pa u meni budi niz asocijacija – paluba, brodski pod, drveni gat.

Sasvim je izvesno da su drvo i akril uspeli da mi pokrenu asocijativni niz koji se nužno završava mišlju da kroz ovo prozorče zapravo merkam neku dekirkovsku, bezljudnu sredozemnu obalu. Njeni su oblici i boje takvi da me podsećaju na predeo iz sna.

Na ovoj grupnoj izložbi ima mesta i za fotografiju. Umetnica Kiša Radić, Beograđanka koja je jedina od petoro umetnika rođena u ovom milenijumu pre 24 godine, snimateljka je i vizuelna umetnica, Trenutno je apsolventkinja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Čitam sa divljenjem da je radila kao direktorka fotografije u dokumentarcima i kratkim igranim filmovima, muzičkim spotovima i drugim vizuelnim projektima.

U katalogu se kaže da njena fotografija „Moon Water“ putuje u svemir u okviru programa GLPH (Galactic Library Preserve Humanity) sa ciljem očuvanja ljudske kreativnosti za buduće milenijume.

Američka kompanija Astrobotic poslaće do kraja ove godine sondu Grifin-1 na Mesec u kojoj će biti Galaktička biblioteka za očuvanje čovečanstva na materijalima koji mogu da izdrže surove vanzemaljske uslove. Beogradska umetnica je tako mlada, a već ima poruku za neku vrstu večnosti.

 

Raspitao sam se o cenama slika. Veći formati su po 1200 evra. Slika koja mi se dopada – Kraj godine –  već je dobila vlasnika. Ionako ne bih imao toliko novca, ali život je najlepši kada se igraš, pa sam odglumio potencijalnog kupca.

Pretpostavljam da ovamo navrate i novi stanovnici Vračara. Kada imaju nekoliko stotina hiljada evra za stan, verovatno je da im je preostala još poneka hiljadarka za umetnost koja bi im oplemenila životni prostor.

Sve skulpture u ovoj galeriji potpisao je Marko Vučković, Kruševljanin koji je diplomirao na Katedri za primenjeno vajarstvo Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu.   Mada on ima radove pod nazivom „Sunce",  „Odnos", „Borba", mene je privukao rad koji mi je izgledao poput drvenog sedišta za bicikl.

Zapravo se ova kombinacija drveta i betona naziva „Tok". Ima nešto u tom artefaktu, što mi prija. Odnos betona i drveta doveden u sklad. Miran je to tok.

Kao što kaže Tamara Stankov „leto više nije samo godišnje doba, već metafora kolektivnog stanja duha“.

I mi smo na Vračaru jedan celi dan istraživali načine kako da izgradimo svoje leto. U odlasku sa izložbe primetio sam jednu vizuelnu senzaciju kojoj nisam pridavao značaj na dolasku.

Ogromni prozori galerije su zurili u vračarsko leto. Kao da je Vračar postao slika u ramu. I taj mi se Vračar dopao. Jedni kažu da je vračara koju je jedne cele noći voleo srpski junak dala ime ovom mestu. Na Vračar polju su, kažu, gorele mošti Svetog Save. Pa je ono lekovito. Treći pak vele da je po brojnim vrapcima ovo prvo bio Vrapčar pre nego što je postao Vračar.

Izašli smo u vrelo popodne. Novembar usred avgusta ostao je iza nas. Golsvordijevom smo se vratili na Bulevar. Ručali smo u Orašcu.

„Kumčići“ su bili jelo koje takođe spada u svojevrsnu umetnost. Konobar iz Niša kaže da je kuvar koji je potpisao ovo umetničko delo iz Bora.

Vračarska bajka se završila kod Hipodroma. Beogradski tramvaji su stajali nagomilani na Mostu preko Ade i ispod njega. Nestalo je struje. Pešačili smo do prvog lokala koji je imao klimu. Tamo smo shvatili da je leto godine 2025. krajnje ćudljivo. Da vazduh iznad asfalta treperi. I da je svaka konstrukcija leta na plus četrdeset krajnje nestabilna. 

Ali kod kuće, u polumraku suterenskog stana, stvari su se ipak uklopile u mirnu konstrukciju leta. Kada sam pogledao katalog kojeg sam spustio na pod – kao da je oduvek bio tu, na svom mestu. Istambulski trgovac Nizametin obradovao bi se spontanom druženju boja na tepihu i na katalogu. Svet se neočekivano vratio u sklad.