Nova forma brutalnosti u Siriji

Svakodnevna realnost u Siriji, prema navodima Ujedinjenih nacija (UN), postaje i mučenje dece. Opunomoćenik UN za decu u oružanim sukobima, Lejla Zerougi, kaže da deca u Siriji nose verovatno "najveći teret“ rata. "Ubijaju ih se, sakate, pretvaraju u decu vojnike, zatvaraju i muče", požalila se Zerougi. Ona je navela da trupe sirijskog režima decu, koja nisu starija od 14 godina, muče metodama, kojima se muče i odrasle osobe, pored ostalog i ostalog elektro-šokovima, udarcima i seksualnim nasiljem kako bi se od njih iznudilo informacije.

Koliko je nemilosrdan građanski rat u Siriji pokazuju i konkretne brojke: Ujedinjene nacije procenjuje da je do sada život izgubilo 90.000 mrtvih. Više od milion Sirijaca je izbeglo iz zemlje, četiri miliona ih je u bekstvu unutar same Sirije. Međunarodna zajednica uglavnom nemoćno gleda na građanski rat u toj zemlji. Okončanje sukoba nije ni na vidiku, a i izgledi za političko rešenje konflikta sve su manji. Mogućnost vojne intervencije je barem do sada bila isključena.

Intervencija radi kako bi se zaštitila ljudska prava

Drugačije je međutim bilo u martu 2011. u Libiji: kad su trupe libijskog diktatora Gadafija bile pred ofanzivom na uporište pobunjenika Bengazi, Savet bezbednosti UN doneo je Rezoluciju 1973, kojom je odobreno uspostavljanje zone zabrane letenja iznad Libije, kao i sprovođenje primirja "svim potrebnim merama". Rezolucija NATO savetu omogućila vazdušne napade protiv Gadafijevog režima.

Kao moralna osnova za tu rezoluciju, nakon koje je usledila intervencija međunarodne zajednice u Libiji, poslužio je politički koncept takozvane "obaveze zaštite", odnosno na engleskom "Responsibility to Protect", skraćeno R2P.

Taj koncept je proizašao iz političke nemoći u slučaju genocida 90-ih godina u Ruandi i bivšoj Jugoslaviji, a nalaže da svaka suverena država ima obavezu da se pobrine za zaštitu sopstvenog naroda. Ukoliko država nije u stanju ili voljna da to učini, obaveza zaštite prenosi se na međunarodnu zajednicu, koja bi pogođenu državu trebalo da podrži u „pridržavanju te obaveze“. Ukoliko su miroljubiva sredstva nedovoljna, kao poslednja opcija se u obzir uzima i vojna intervencija.

Područje primene tzv. R2P je zaključnim dokumentom Generalne skupštine UN iz septembra 2005. izričito je ograničeno na četiri slučaja: zaštitu stanovništva od genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti.

Legitimitet i dalje sporan!

U slučaju Sirije, koncept R2P do sada nije našao svoje polje primene, iako je u izveštaju istražnog tima UN za Siriju utvrđeno da dolazi do teških kršenja ljudskih prava među sukobljenim stranama, a to znači i da postoji osnova za "Responsibility to Protect". Doduše, pitanje je hoće li i pod kojim uslovima intervenisati međunarodna zajednica. To je i dalje sporno.

"Obaveza zaštite sme se vojno primijeniti tek onda, kad svako drugo blaže sredstvo više ne obećava šansu za uspeh", kaže za DW Rajnhard Merkel, profesor za državno pravo i filosofiju zakona na Univerzitetu Hamburg.

Osim toga, kod "obaveze zaštite" ne radi se o međunarodno-pravnoj normi, već o jednom moralnom principu. "Kompletan koncept obaveze zaštite još nije međunarodno-pravno učvršćen", kaže Kristijan Šaler, stručnjak za međunarodno pravo iz nemačke Fondacije za nauku i politiku (SWP). "To je pre svega samo jedan politički koncept, koji se delom poziva na važeće međunarodno pravo, ali ne menja važeće pravne temelje Povelje UN", navodi Šaler u razgovoru za DW.

Jer u Povelji UN utemeljena je zabrana intervencija i primene sile, kao i načelo državne suverenosti, što opet zabranjuje svako uplitanje spolja u pitanja jedne države. Izuzeci doduše već postoje. Ali o njima može odlučiti samo Savet bezbednosti UN (SB UN), upravo kao u slučaju Libije.

Šta će reći SB UN?

Ipak, osnovna ideja da SB UN donosi odluke o intervencijama je korektna, kaže Rajnhard Merkel. Međutim i kad SB UN donese odluku o intervenciji, time ne znači da je intervencija legalna i legitimna, upozorava Merkel.

Drugačije nego u slučaju Libije, u Savet bezbednosti ne postoji jedinstveno mišljenje među pet zemalja sa pravom veta o pitanju Sirije. Rezolucija, kojom bi se otvorio put vojnoj intervenciji u Siriji, nije na vidiku. "Dok god nema političke volje u SB UN, ne pomaže ni obaveza zaštite kako bi se to telo podstaklo da dodeli mandat za intervenciju", kaže pravni stručnjak Šaler. I on smatra da je isključeno da bi SB UN u slučaju Sirije mogao da omogući vojnu intervenciju.

Autor: Sven Pele
Redakcija: Jakov Leon