(Neuzvraćene) simpatije Nemaca za papu Franju

Nemci su pre 12 godina najpre morali da progutaju činjenicu da je baš „njihov", prvi „nemački" papa posle mnogo vekova, Benedikt XVIušao u istoriju kao prvi papa modernog doba koji je „dao otkaz".

A onda se na balkonu iznad ulaza u baziliku sv. Petra pojavio Argentinac za kog mnogi nikad nisu čuli. Protestanti u Nemačkoj su skočili kao opareni kada su čuli da Horhe Mario Bergoljo iza imena nosi oznaku SJ – Societas Jesu, dakle prvi pripadnik jezuita koji je postao papa, jer ni ti stari verski sukobi nisu zaboravljeni.

Ali kada je taj novi papa, nakon pompe koju je toliko voleo i Racinger, prisutne na trgu u Vatikanu samo ljubazno pozdravio sa buona sera, i kada se saznalo  da je odbio da promeni svoje iznošene cipele za one papske po meri, te da da ne želi da se preseli u papsku rezidenciju – simpatije su naglo počele da rastu.

Snažna podrška promenama

Jer pre svega, verniciu Nemačkoj su sa oduševljenjem dočekali što je iz Vatikana dunuo nov, svež vetar i zapravo sve do poslednjeg dana njihova najveća zamerka papi Franji bila je to što nije učinio više i brže.

U početku je delovalo obećavajuće: papa Franja nije imao ni trunku razumevanja za slučajeve seksualnog zlostavljanja maloletnika od strane crkvenih velikodostojnika. Upustio se i u čišćenje finansijskih malverzacija koje su eksplodirale još u vreme Jovana Pavla II, ali ni Benedikt XVI nije želeo da se time bavi.

I u sukobu sa tadašnjim prefektom Kongregacije za nauk vere – neformalnim „premijerom" Vatikana, gde je Racinger, postavši papa, imenovao još jednog Nemca, Gerharda Ludviga Milera – javnost u Nemačkoj je više bila na strani pape Franje nego na strani tvrdokornog člana kurije koji je uporno odbijao i samu pomisao na bilo kakvu promenu u vezi sa celibatom katoličkih sveštenika.

Studije u Nemačkoj

U prvim godinama Franjinog pontifikata, među nemačkim visokim crkvenim dostojanstvenicima bilo je još mnogo „tvrdolinijaša" koji su, na primer, poslušno sledili naredbe i Jovana Pavla II i Benedikta XVI da se Katolička crkva povuče iz savetovanja žena o abortusu - bez kojeg je u Nemačkoj nemoguće dobiti dozolu za tu intervenciju.

Uprkos svemu, svi nemački biskupi su spremno zamenili svoje krstove od čistog zlata koje su nosili oko vrata onima od srebra, kakav je nosio i papa Franja.

U Nemačkoj biskupskoj konferenciji sve se glasnije čula želja da im papa pomogne da promene mnogo toga u Crkvi. Jer Bergoljo ne samo da je govorio tečno nemački, već je jedno vreme i živeo i studirao teologiju u Frankfurtu na Majni – iako mu boravak u hladnoj Nemačkoj nije ostao u lepoj uspomeni.

Papa (ipak) ne želi

Ambicije za promenama su sve više rasle: tadašnji predsednik Nemačke biskupske konferencije kardinal Rajnhard Marks je 2019. pokrenuo projekat reformi, „Sinodalni put", na kom su se mogli čuti mnogi problemi nemačkih katolika. Zašto se i dalje uporno isključuju iz Crkve svi oni kojima je prvi brak propao? Gde su žene u Crkvi Ne samo crkveni velikodostojnici, već i vernici – laici – treba da imaju više uticaja na crkvene odluke jer često i znaju mnogo više o stvarnim nevoljama.

Ali umesto podrške, papa Franja je iz godine u godinu pokazivao sve manje razumevanja za svoje Nemce. Vrhunac je bio kada je izjavio da u Nemačkoj „već postoji jedna, i to veoma dobra Evangelistička crkva – i da joj ne treba još jedna", u šta bi se, po njegovom mišljenju, Katolička crkva pretvorila ako bi sprovela sve te reforme.

Nemački vernici i javnost morali su uložiti mnogo truda da razumeju zašto je papa Franja pokrenuo brojne reforme, ali je jedva koju uspeo da sprovede do kraja.

Kada je reč o ženama – ne pred oltarom, ali barem na odgovornim pozicijama – danas i u Vatikanu ima žena. Kada je reč o homoseksualnosti, po papi Franji, nikome ne treba zabraniti da dođe u crkvu i primi oproštaj i blagoslov. Ali formalno – ništa više od toga.

Štaviše, stiče se utisak da se papa Franjo umorio od tolikih frontova – od korupcije i nereda u samom Vatikanu i Crkvi pa do zaštite životne sredine i pohlepe špekulanata širom sveta – da je „zaboravio" na neke stvari koje bi se u Katoličkoj crkvi možda mogle lako i brzo promeniti.

Ali Nemci zapravo nikada nisu u potpunosti shvatili da ova zemlja nije centar sveta, a može se reći i da su mnoge želje nemačkih vernika potpuno strane vernicima iz Afrike ili Azije.

Samo trojica nemačkih kardinala

Uprkos tome što su mnogi u Nemačkoj – i katolici i protestanti i ateisti – sa tugom primili vest o smrti pape Franje, smatrajući to ogromnim gubitkom i za Crkvu i za sve ljude ove planete, ovaj papa nije bio naročito naklonjen ni nemačkim crkvenim velikodostojnicima.

Teško je reći da li je ikada u istoriji bilo tako malo nemačkih kardinala koji će sada birati njegovog naslednika: ostala su samo trojica.

Rajnhard Marks, koji više nije predsednik Biskupske konferencije, zatim kardinal Rajner Marija Velki, koji je uzaludno nudio papi Franji da se povuče s mesta nadbiskupa Kelna jer ga tamo više niko ne želi. I kardinal Gerhard Ludvig Miler kojeg je upravo papa Franja „unapredio" u kardinala – da bi ga zatim izbacio iz Kurije. Sada će i on, po prvi put, učestvovati na konklavi na kojoj će se odlučivati o budućem papi.