Mediji: sećanje na Srebrenicu podeljeno po etničkim grupama

U tekstu koji je objavio nemački javni servis Dojčlandfunk piše da genocid u Srebrenici trideset godina kasnije i dalje ima duboke posledice po bosanskohercegovačko društvo. Sećanje na događaje iz jula 1995. podeljeno je po etničkim grupama. To otežava zajednički život i pomirenje. Dve potpuno različite perspektive suprotstavljaju se jedna drugoj. Srbi i bošnjaci mogu živeti jedni pored drugih u svakodnevnom životu, ali je pitanje Srebrenice često tabu. Čim se ta tema pokrene, Srbi se često osećaju krivim: neki refleksno ukazuju na sopstvene žrtve tokom rata. Otvoreni razgovori o onome što se događalo skoro da su nemogući.

Od 2021. u BiH je zabranjeno negirati, umanjivati, javno odobravati ili opravdavati genocid u Srebrenici ili druge ratne zločine počinjene tokom rata u BiH (1992–1995). Ovaj zakon nije usvojio parlament BiH, već ga je nametnuo tadašnji visoki predstavnik Valentin Incko, podseća se u tekstu.

Time je, navodi se dalje, Incko ispunio želju bošnjaka, koji obeležavaju sećanje na žrtve Srebrenice i traže da srpska strana masakr prizna kao genocid. Protiv srpskog nacionalizma se bore i udruženja poput „Majke Srebrenice”. Za preživele, poricanje zločina od strane srpske strane je negiranje njihovog identiteta i njihove prošlosti.

Srpska strana, događaje iz jula 1995. trivijalizuje, povremeno negira ili čak glorifikuje. Milorad Dodik, predsednik entiteta Republika Srpska, u tome zauzima istaknutu poziciju, piše Dojčlandfunk.

„On je još 2007. govorio da je u Srebrenici bio genocid, a već 2010. je napravio zaokret i od tada relativizuje broj žrtava i negira da se genocid u Srebrenici uopšte dogodio."

Ovakvo tumačenje sukoba je rasprostranjeno i u Srbiji, koja ima bliske veze sa ovim bh. entitetom, mada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić2015. prisustvovao komemoraciji u Potočarima gde je bio napadnut.

Aleksandar Vučić i Srebrenica

Danas predsednikSrbije govori drugačije. Za to postoji razlog. Smatra se dobrom praksom da se u sećanju na zločine prvenstveno slušaju priče žrtava. Međutim, u slučaju genocida u Srebrenici, vrlo je poučno baciti pogled i na počinioce, njihove pristalice i apologete. Posebno kada takav pogled nije usmeren samo na 30. godišnjicu zločina, već uzima u obzir i ono što se ranije dešavalo, piše Mihael Martens, za Frankfurter algemajne cajtung (FAZ).

„Na primer, na komemoraciju povodom 20. godišnjice zločina 11. jula 2015. došao je niko drugi do današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Tada je još bio premijer, ali i najmoćniji čovek u Beogradu. S obzirom na Vučićevu prošlost, činjenica da je došao u mali grad na istoku Bosne zvučala je gotovo neverovatno."

Martens podseća na Vučićevu političku karijeru, koju je započeo sredinom devedesetih godina u Srpskoj radikalnoj stranci na čijem čelu je bio vođa paravojnih formacija Vojislav Šešelj. Vučić je kao „poslušan i odan brzo napredovao do Šešeljevog najvernijeg izvršioca". U jednom od svojih govora tokom srpskog rata protiv BiH, mladi šovinista je izrekao upozorenje bosanskim muslimanima koje je bilo krvavo ozbiljno: „Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana." Tu pretnju je Vojska bosanskih Srba pod komandom, kasnije na doživotnu kaznu zatvora osuđenog ratnog zločinca, Ratka Mladića ostvarila na mnogim mestima u Bosni. Srebrenica je postala sinonim politike „etničkog čišćenja".

Izveštaji iz 2015. piše još u FAZ-u, danas zvuče kao da su iz nekog drugog sveta, jer se u zvaničnom Beogradu odavno ponovo čuje ton koji podseća na Vučićeve rane dane.

„U srpskoj prestonici postoji čitav niz komemoracija povodom 30. godišnjice Srebrenice. Panel diskusije, promocije knjiga, pozorišne predstave i ulični performansi podsećaju na ovaj dan srpske krivice. Prikazuje se i potresni film o Srebrenici `Quo Vadis, Aida?´ nagrađivane bosanske rediteljke Jasmile Žbanić, koji nikada nije stigao u bioskope u Srbiji. Ali sve to dolazi iz civilnog društva. Kako se Vučić i njegovi sledbenici sada ponovo odnose prema tom zločinu, pokazuje njegov stranački kolega Vladimir Đukanović. On je 11. jula 2019. ´čestitao srpskom narodu na danu oslobođenja Srebrenice´ i zahvalio Ratku Mladiću na njegovoj ´briljantnoj´ vojnoj operaciji“, piše FAZ.

U školama u Srebrenici se ne uči ništa o genocidu

Ako o onome što se događalo u njihovom gradu ne saznaju kod kuće, deca u Srebrenici – bošnjačka i srpska – u školi ne uče ništa o genocidu, piše švajcarski Noje Cirher cajtung (NZZ).

Razlog je, kako se navodi, što se nastava održava po nastavnom planu i programu Republike Srpske – i udžbenici prenose isključivo srpsku perspektivu: „Školska deca u Srebrenici uče da je Mladić, kao komandant bosanskih Srba, u julu 1995. zauzeo njihov rodni grad – i ništa više."

Pored toga, u tamošnjim školama se prvenstveno uči srpski jezik, uključujući i ćirilično pismo. Bošnjačka deca tek od petog razreda mogu učiti bosanski jezik, ali se on tada ne zove bosanski, već „jezik bošnjačkog naroda"... Dok deca to jedva da primećuju, roditelji Bošnjaci to smatraju omalovažavanjem svoje etničke grupe, piše u NZZ-u.

Kako stručnjaci ocenjuju strategiju negiranja genocida?

Portal javnog servisa ZDF donosi članak o mišljenju stručnjaka o negiranju genocida od strane RS-a i Srbije.

Florijan Biber, stručnjak za Balkan na Univerzitetu u Gracu, smatra da je reč o autoritarnoj strategiji za politiku sećanja: „Takva politika se bazira na isticanju sopstvenih žrtava, dok se u isto vreme reinterpretira ili negira istorijska krivica."

Politikolog Vedran Džihić sa Univerziteta u Beču, stoji dalje u tekstu, u tome vidi dublji ideološki obrazac: „Postoji ideološki savez izrazito nacionalističkih, autoritarnih i reakcionarnih političara koji odbacuju vrednosti i norme liberalnog, evropskog, demokratskog Zapada."

Prema mišljenju stručnjaka, strategije poricanja otežavaju suočavanje s prošlošću, ometaju procese društvenog pomirenja i podrivaju poverenje u međunarodne pravne mehanizme.

U tom kontekstu, Srebrenica se često doživljava kao lakmus test za evropski stav prema genocidu, kao kultura sećanja i odgovornosti, prenosi ZDF.