„Majn kampf“: Hitlerove ideje žive i posle 100 godina

Adolf Hitler i dalje „živi“, barem na internetu: svuda Hitlerove fotografije, kukasti krstovi, „zig hajl". Svuda antisemiti, rasisti, teoretičari zavere, protivnici demokratije i Hitlerovi sledbenici šire svoje ideološke otrove – u Nemačkoj, Evropi, SAD, Latinskoj Americi, na Bliskom istoku, u Indiji. Na primer, ko god u bilo kom trenutku ukuca reč „Hitler“ na platformi Iks, koja je u vlasništvu Ilona Maska, naići će na objave stare svega nekoliko sati.

„Majn kampf“ na mnogim jezicima, od antikvarijata do pijace

Nemački diktator je mrtav već osamdeset godina, ali se na masovnom ubici Adolfu Hitleru još uvek može dobro zaraditi.

Antikvarnice širom sveta zarađuju na starim izdanjima Hitlerovog pamfleta „Majn kampf“ (Moja borba). Nemačko izdanje košta oko 250 evra, španska verzija preko 300 evra, a za englesku verziju na specijalizovanim internet portalima mora se izdvojiti oko 600 dolara. Na egipatskim pijacama i indijskim sajtovima knjiga se može naći za male pare.

Danas se knjiga smatra programskim spisom u kojem je Adolf Hitler izložio svoj fanatični pogled na svet, svoj brutalni antisemitizam i prezir prema demokratiji i društvenoj raznolikosti Nemce je uzdigao do „gospodara ljudi“. A već godinama pre početka Drugog svetskog rata sanjao je o „germanizaciji“ Istočne Evrope i nasilnom proterivanju miliona ljudi.

Pobeđuje jači i najbeskrupulozniji

„Motiv borbe je već sadržan u samom naslovu – u njemu je zapravo upakovan čitav rasizam“, objašnjava austrijski istoričar Otmar Plekinger u razgovoru za DW. 

„To znači da jači pobeđuje, jača rasa se probija. Ali i na ličnom nivou – u borbi za položaje i funkcije – pobeđuje onaj ko ima najjaču volju, ko je najbeskrupulozniji, ko je u najširem smislu iz ‘bolje rase' ili ima ‘bolje sposobnosti'.“

Otmar Plekinger je jedan od vodećih poznavalaca ove tematike. On je suizdavač jednog od retkih zaista informativnih izdanja ove programske knjige – uredničkog izdanja „Majn kampfa“.

Nemački i austrijski istoričari i istoričarke su na 2.000 stranica detaljno analizirali Hitlerove misli i jezik, reč po reč, i stavili ih u kontekst.

Pre 100 godina - ta knjiga je bila jedna od mnogih

Kada je knjiga objavljena 18. jula 1925. nije izazvala nikakvu senzaciju. Hitler je tada bio propali pučista koji je zbog veleizdaje proveo više od godinu dana u zatvoru. Njegov nacistički pokret bio je mali i bez većeg političkog uticaja u Nemačkoj i Austriji. Hitler je bio pred političkim krajem.

U to vreme je bilo mnogo sličnih etnonacionalističkih i rasističkih pamfleta ili zatvorskih memoara. Hitlerova knjiga nije bila naročito originalna – čak je i za mnoge njegove pristalice bila razočaranje, objašnjava Plekinger:

„Postoji taj čuveni pasus iz 'Dojče cajtunga' koji je Hitlera jako razbesneo. Tamo piše: ‘Mi se borimo već 40 godina, a sada dolazi neki mladi pučista i hoće da nam objasni šta je političko razmišljanje!'"

Ipak, nakon što je Hitler postao kancelar, knjiga je postala bestseler i donela mu veliki novac.

Najava katastrofe

Ono što je posebno u Hitlerovom delu jeste to što on, za razliku od drugih diktatora, u knjizi „Majn kampf" otvoreno iznosi svoje namere. U prerađenom izdanju, izdavači analiziraju:

„On odlučno najavljuje rat: budući rat biće borba za opstanak u kojoj će svaki obzir prema humanosti i estetici morati da proguta ništavilo."

Vladavina nasilja pod Adolfom Hitlerom bila je, dakle, unapred najavljena.

A do vlasti nije došao sam: 17.277.180 Nemaca dalo je svoj glas Adolfu Hitleru i njegovoj Nacionalsocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji (NSDAP) na izborima za Rajhstag 1933. godine.

Usledio je rat u Evropi bez ikakvih ograničenja i Holokaust – industrijsko masovno ubijanje evropskih Jevreja – koje se smatra neviđenim u istoriji čovečanstva. Nacistička država i njeni sledbenici su brutalno progonili sve koje su proglasili neprijateljima tobožnjeg nemačkog naroda.

Sa Hitlerovim samoubistvom 30. aprila 1945. i završetkom Drugog svetskog rata osam dana kasnije, njegov sistem vlasti je propao. Od tada su se Nemci obavezali: „Nikad više!"

Da li „Nikad više" važi i danas?

„Uprkos izjavama 'Nikad više' posle 1945, antisemitizam ponovo pokazuje svoje ružno lice", zaključuje u intervjuu za DW britanska istoričarka Liza Pajn sa Univerziteta u Londonu.

„A otrovan jezik, nažalost i sramotno, podseća na Hitlerove spise od pre jednog veka."

Pajn primećuje da nije preživeo samo Hitlerov antisemitizam, već i njegova mržnja prema demokratiji. Zato je, kaže, i danas važno baviti se njegovim spisima.

„Moji studenti su uvek bili veoma iznenađeni, čak šokirani, kada smo analizirali odlomke iz 'Majn kampfa'. Tek kada su videli reči crno na belo, počeli su da shvataju s kim imaju posla. Bilo je to otvaranje očiju – i poučno."

Distanca se kruni

I Nikolas Lele iz berlinske Fondacije Amadeu Antonio, koja se bavi borbom protiv desnog ekstremizma i antisemitizma, primećuje opasan povratak ekstremno desničarske ideologije.

„Distanca se kruni", opisuje on u intervjuu za DW. To se, kaže, može videti i na mestima sećanja na nacističke zločine. „Znamo iz memorijalnih centara da školske ekskurzije, naročito iz ruralnih krajeva, gotovo uvek uključuju pojedince koji nose odeću sa ekstremno desničarskim brendovima ili natpisima na majicama." I svastike su ponovo svakodnevica u Nemačkoj.

Zabrinjavajuće je i to što su, prema njegovim rečima, mladi desničarski ekstremisti poslednjih godina postali spremniji na nasilje. Nasilje je toliko uznapredovalo da organizacije poput Fondacije Amadeu Antonio moraju da preduzimaju konkretne mere zaštite.

„Potrebna je kamera za nadzor, potrebna su vrata otporna na metke, potreban je neko ko može da vas zaštiti, ako zatreba – i fizički. Dakle, govorimo i o ličnoj zaštiti od strane policije, a delimično i privatnog obezbeđenja. Na našim događajima sve češće vlada brutalna atmosfera. Gotovo da više i ne organizujemo događaje o antisemitizmu bez bezbednosnog sistema."

Žarište: društvene mreže

Tačno 100 godina nakon što je Adolf Hitler objavio svoju huškačku knjigu, nestali su mnogi tabui u vezi sa njegovom ideologijom mržnje.

To primećuje i istoričar Metju Feldman sa Univerziteta Tesajd u Velikoj Britaniji. U jednom radu opisuje društveno i kulturno skidanje tabua sa ekstremne desnice kao „dramatičnu promenu".

On kaže da su za to posebno odgovorne društvene mreže. One savršeno odgovaraju dvostrukoj strategiji ekstremne desnice, koju su koristili i Hitler i njegov fašistički pokret: radikalnim porukama ruše društvene tabue, da bi se potom na drugom mestu predstavili kao fini građani.

Zato Nikolas Lele iz Fondacije Amadeu Antonio poziva na mnogo ozbiljnije društveno bavljenje društvenim mrežama. I da se iz istorije izvuče ključna pouka: „Desni ekstremizam, antisemitizam i rasizam zahtevaju jasan stav, jasne crvene linije. Takvi sadržaji moraju biti društveno osuđeni – i to moraju osetiti i oni koji ih zastupaju i šire.“