Kultura sećanja u Nemačkoj: Propala ili neshvaćena?

Zastave su na pola koplja, u Bundestagu su ispred govornice položeni venci. Mnogi poslanici i gosti nose crno. Iz godine u godinu održavaju se govori i uz puno poštovanja aplaudira.

Kraj je januara u Nemačkoj, 27. januar. Dana sećanja na žrtve nacionalsocijalizma – u svetu poznat kao Dan sećanja na žrtve Holokausta. To je dan kada se obeležava oslobađanje koncentracionog logora i logora smrti u Aušvicu 27. januara 1945. Komemoracija je centralni element nemačke kulture sećanja.

U Nemačkoj postoji više od 300 spomen-mesta i dokumentacionih centara o nacizmu, a učenici uče o nacionalsocijalizmu na nastavi istorije. Neki posećuju spomenike bivšim koncentracionim logorima u Nemačkoj. Tamo dobijaju informacije o zločinima koji su tamo počinjeni.

To je podsetnik na najmračnije poglavlje nemačke istorije. Nacistička Nemačka izazvala je Drugi svetski rat koji je rezultirao milionima smrti i odgovorna je za sistematsko ubistvo šest miliona evropskih Jevreja. Osim toga, tu su i stotine hiljada drugih žrtava nacističkog terora: Sinti i Romi, kao i politički protivnici nacista, homoseksualci i ljudi s invaliditetom.

Šta je nemačka kultura sećanja?

„Kultura sećanja je kolektivno znanje i sećanje na prošlost. Konkretno, kada je reč o Nemačkoj, ona je ključna za sećanje na Holokaust i suočavanje s nacionalsocijalizam“, kaže Saba-Nur Hema, politikološkinja i publicistkinja. Uz to, poslednjih godina sve su prisutnija i sećanja na istočnonemačku diktaturu, ali i na period nemačkog kolonijalizma.

Mlađi ljudi možda mogu da pomisle da je Nemačka oduvek negovala kulturu sećanja. Međutim, Fric Bauer, glavni državni tužilac, čovek zahvaljujući kojem su zločini u Aušvicu, uprkos velikom otporu izvedeni pred lice pravde na sudu u Frankfurtu, navodno je 1960-ih rekao: „Kada napustim moju kancelariju, počinje neprijateljska teritorija“. Bauer, i sam Jevrejin, preživeo je nacističku eru samo zahvaljujući tome što je pobegao u Švedsku.

Dan sećanja na žrtve nacionalsocijalizma u Nemačkoj obeležava se tek od 1996. godine. I nikada nije postao zvanični praznik.

Sećanje i komemoracija: ugroženi od desnice

Do danas je obeležavanje nacističkih zločina na meti – posebno desničarskih ekstremista i desničarskih populista. Jens Kristijan Vagner, direktor memorijalnih centara Buhenvald i Mitelbau-Dora, jasno se pozicionirao protiv delom desničarsko-ekstremističke stranke Alternativa za Nemačku (AfD) u Tiringiji. I otada mu prete, kako je napisao na platformi Iks.

„Gotovo sva memorijalna mesta suočena su s vandalizmom i negiranjem Holokausta. Ono što se takođe može uočiti jeste da se diskusija sve više zaoštrava“, kaže Veronika Hager iz Fondacije Sećanje, odgovornost, budućnost (EVZ). „Izjave koje bismo mi kao društvo do pre samo deset godina odbacili kao relativno ekstremne, sada dobijaju mnogo veću podršku“, kaže.

Nedavno je tako šefica AfD-a Alis Vajdel izjavila: „Nema sumnje da je Adolf Hitler bio antisemitski socijalista i da je antisemitizam pretežno levičarski.“ To je izjava koja je u skladu s ranijim tvrdnjama njenih kolega iz stranke.

„Cilj je relativizovati stvari tako da na kraju više ne govorimo o onome što se dogodilo – uz rizik da pretnja koju predstavljaju desničarske nacionalističke grupe više ne bude opipljiva i konkretna“, kaže Hema.

Da li kultura sećanja propada?

Mihel Fridman jedan je od publicista koji već godinama skreću pažnju na sve veći antisemitizam. On oštro kritikuje kulturu sećanja. „Da smo uradili domaći zadatak, takva besramna i brutalna mržnja prema Jevrejima sada ne bi bila raširena“, rekao je za magazin Špigel.

Za njega je – a to često izražavaju i jevrejske organizacije i udruženja – nemačka kultura sećanja previše ritualna i previše ukorenjena u prošlosti. „Koliko god da je važno baviti se mrtvim Jevrejima, naša odgovornost mora biti okrenuta ka živim Jevrejima. A život u Nemačkoj za njih nije dobar.“

Kultura sećanja ne pomaže automatski protiv antisemitizma

Broj antisemitskih napada u Nemačkoj naglo je porastao, i to ne samo od 7. oktobra 2023, dana Hamasovog brutalnog terorističkog napada na Izrael u kojem je poginulo 1.200 ljudi. Za neke je to dokaz da je kultura sećanja zakazala.

Kultura sećanja i zaštita jevrejskog života – o tome se u Nemačkoj često govori zajedno. Lekcije iz prošlosti trebalo bi da dovedu do odgovornosti u današnjem vremenu. Iako je ta veza delimično tačna, ona od kulture sećanja zahteva nešto što ona teško da može da postigne, kaže Jozef Vilson, stručnjak u odeljenju „Akcijom protiv antisemitizma“ pri Fondaciji EVZ.

„Kultura sećanja nije isto što i sprečavanje i borba protiv antisemitizma“, kaže Vilson. On objašnjava da se saosećanje koje se možda oseti prilikom posete nekom spomen-mestu ne prenosi automatski u sadašnjost i ne navodi ljude da prepoznaju antisemitske kodekse i teorije zavere.

„Umesto toga, moramo da priznamo da su naši koncepti prevencije antisemitizma delimično propali“, kaže Vilson.

Kultura sećanja – ili mnoge kulture sećanja?

Kultura sećanja u Nemačkoj suočila se s mnoga neslaganja. Istoričari su se raspravljali i sporili u feljtonima o posebnosti nacističkih zločina. Sedmi oktobar 2023. i rat u Gazi koji je usledio s desetinama hiljada mrtvih, sigurno predstavljaju još jednu prekretnicu, jer je otkrio i greške u Nemačkoj.

Najkasnije od čuvenog govora Angele Merkel u izraelskom parlamentu 2008, u kojem je bezbednost Izraela proglasila za nemačko državno pitanje, odgovornost za opstanak jevrejske države, kako kaže Vilson, često se smatra delom kulture sećanja. Za neke je to, dodaje, znak da nemačka kultura sećanja nije inkluzivna i da nije stvorena za moderno useljeničko društvo.

Saba-Nur Hema se ne slaže: „Ne bih rekla da nije stvorena za to, jer kulturu sećanja civilno društvo samo oblikuje.“ Ali, obrazloženje dato na početku rata u Gazi da je Nemačka na strani Izraela isključivo zbog istorije, izazvalo je „kritike mnogih mladih migranata“, kaže Hema. „Pitali su se: ’Zašto Palestinci sada toliko pate?’ Nema ništa loše u postavljanju tog pitanja.“

Na primer: slogan „Oslobodite Palestinu od nemačke krivice“, koji se uzvikivao na demonstracijama, posebno u Berlinu, Saba-Nur Hema vidi kao političku poruku, a ne kao napad na kulturu sećanja. Međutim, Istraživačko-informacioni centar o antisemitizmu (RIAS), taj slogan je u svom izveštaju ocenio kao „želju da se podvuče crta ispod nacističke prošlosti“.

Možda su takve rasprave znak da u Nemačkoj ne postoji samo jedna, već mnogo kultura sećanja.

Sećanje ostaje važno

Za Veroniku Hager iz Fondacije EVZ jedan od puteva bi mogao da izgleda ovako: „Postoji toliko mnogo stvari u našem životnom okruženju koje možemo da posmatramo na vrlo konkretan način.“ Tako bi se pripravnici mogli baviti tvrtkom u kojoj rade tokom nacističke ere ili time koje je živio u određenoj kući i potom ubijeni. To se, kaže Hager, može dogoditi s mladim ljudima sa ili bez migracijske pozadine.

Ono o čemu se u Nemačkoj generalno malo govori jesu biografije počinilaca iz sopstvene porodice. Mihel Fridman je jednom rekao ovako: „Znate, postoje milioni savremenih svedoka! Pogledajte šta su vaši dedovi, bake i njihova braća i sestre učinili!“

To bi možda sledeći korak u kulturi sećanja u Nemačkoj. „Ne želim da dođemo do tačke u kojoj kažemo: ’U redu, sad imamo savršenu kulturu sećanja i završavamo s tim“, kaže Veronika Hager. „Za mene je to uvek nešto diskurzivno, nešto što se kreće i razvija.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku