Kazanova: srcolomac, prevarant i pesnik

Đakomo Đirolamo Kazanova divi se svojoj visokoj, vitkoj figuri u ogledalu ukrašenom zlatom i popravlja nekoliko pramenova na perici. Sve mora da bude savršeno kada dođe dama njegovog srca. Kamin i fini nameštaj ogledaju se u sjaju brojnih sveća. Cveće na zidnim oblogama kao da pleše u treperavom svetlu. Ostrige, divljač i šampanjac su spremni.

Lepotica koju Kazanova čeka oduševljena je scenom koju joj je pripremio. Nakon večere, zavodnik je vodi u spavaću sobu, gde se prepuštaju vođenju ljubavi između svile i damasta.

Otprilike tako bi trebalo zamisliti Kazanovine susrete s ljubavnicama – na osnovu memoara koje je ostavio iza sebe.

„Pošto sam se osećao rođenim za suprotni pol, uvek sam ga voleo i dozvoljavao mu da voli mene koliko god sam mogao“, piše Kazanova u svojim memoarima „Priča mog života“. Poimence navodi 116 svojih ljubavnica, ali istoričari procenjuju da je ljubavne veze imao sa još nekoliko hiljada. Među njima je bilo uglednih dama i ćerki iz dobrih porodica, ali i prostitutki. Pa čak i dve časne sestre.

Nikada se nije ženio

Među njegovim brojnim osvajanjima bila je Mari-Luzi O’Marfi, ljubavnica francuskog kralja Luja XV. Ili ona Henrijeta, koju je preoteo mađarskom oficiru u Italiji, a koja je po njihovom odlasku u Ženevu dijamantom na prozorsko staklo sobe u gostionici urezuje reči „Zaboravićete i Henrijetu!“ Ženama je često obećavao brak, ali se nikada nije oženio. I su znale za njegov nesređen način života, one masovno padaju na njegov šarm.

Ali, Kazanovi bismo naneli nepravdu ako bismo ga doživljavali samo kao ženskaroša, kaže Italijan Karlo Parodi koji je 2018. u Veneciji otvorio muzej svog slavnog sunarodnika (koji, međutim, nije preživeo pandemiju korone, prim.ur). „Kazanova je“, naglašava Parodi, „bio veliki mislilac, pisac i filozof koji je u istoriju nepravedno ušao samo kao veliki ljubavnik“.

Detinjstvo i školovanje

Đakomo Đirolamo Kazanova rođen je pre 300 godina, 2. marta 1725, kao najstariji sin u porodici glumaca. Njegovi roditelji često idu na turneje, a ostavljaju ga na brigu baki Marizi. S 12 godina studirao je svetovno i crkveno pravo na Univerzitetu u Padovi, a sa 17 je doktorirao. Ipak, svoju karijeru sveštenika nije završio okončao onda kada je pijan pao sa oltara tokom propovedi, nego tek tri godine kasnije. Nije baš naročito uživao u toj profesiji. A u kesi za prikupljanje priloga u njegovoj crkvi manje je bilo novčića, a više strastvenih ljubavnih pisama.

Okušao se u raznim zanimanjima. On je sekretar, zastavnik i poručnik, violinista u orkestru, pesnik i pisac, alhemičar, tajni agent inkvizicije, finansijski špekulant, diplomata i bibliotekar – da spomenemo samo neke od njegovih brojnih aktivnosti.

Za Kazanovu je svet običnih ljudi iz kojeg i on dolazi – odvratan. Želi da pripada onima kojima se divi: patricijima. Iako ne misli mnogo o klasnom snobizmu plemstva, svakako mu se sviđa njihov udoban i luksuzan život. Kada Kazanova pomogne uvaženom senatoru Mateu Bragadinu prilikom moždanog udara, on postaje njegov pokrovitelj. „Ko god da si, dugujem ti život“, rekao je tada 21-godišnjem Kazanovi. Od tog trenutka dobija besplatan pansion i prenoćište, slugu, gondolu, deset zlatnih dukata mesečno za džeparac i obećanje o doživotnom staranju. „To je“, raduje se Kazanova, „cela priča o mojoj metamorfozi i srećnom vremenu u kojem sam se uzdigao od otrcanog violiniste, do plemenitog gospodina“.

Spektakularno bekstvo

Kazanova brzo postaje miljenik visokog društva. Ima širok spektar znanja, bilo da je reč o teologiji, alhemiji, medicini ili matematici – svojim znanjem Venecijanac može da doprinese razgovoru o bilo kojoj temi. Uz italijanski govori i francuski, grčki i latinski, a i zabavan je sagovornik. Zato mu nije teško da obrlati ljude. Ali ujedno stalno navlači i gnev više klase.

Tako je 26. jula 1755. zatvoren u zloglasne Olovne odaje, tamnicu u potkrovlju Duždeve palate s olovnim krovom u Veneciji. Optužen je za bogohuljenje i „uvrede protiv svete vere“, za posedovanje zabranjenih knjiga, bavljenje magijom i zavođenje mladih na ateizam. Verovatnije je, nagađa Kazanova, da je postao neprijatelj državnog inkvizitora Kondulmera zbog naklonosti jedne dame kojoj se sam Kondulmer udvarao.

Đakomo pati od groznice i drhtavice, buve mu sisaju krv, u tamnici je nepodnošljivo zagušljivo. „Jedina misao koja me je obuzela je ona o bekstvu“, napisao je kasnije. Niko nikada nije pobegao iz Olovnih odaja, ali Kazanovi to uspeva. Odlazi u Pariz, gde se priča o njegovom spektakularnom bekstvu već proširila i gde ga slave kao heroja.

Finansijski žongler

Kazanova je briljantan prevarant. Stalno dobija velike sume novca koje mu naročito žene poveravaju. Na primer, Madame d’Urfe, jedna od najbogatijih aristokratkinja u Francuskoj. Ona je opsednuta okultnim idejama i čezne za čudesnim pomlađivanjem. Kazanova uspeva da je impresionira svojim poznavanjem alhemije, a s obzirom na to da ne može da odvrati markizu od njenih lažnih uverenja, radije je, kako priznaje u svojim memoarima, izvlačio novac iz njenog džepa.

Ideja o osnivanju lutrije u Francuskoj 1757. takođe mu je donela novčanu dobit; mesto direktora izuzetno je unosno. Njegova kasa nastavlja da se puni dok obavlja teške finansijske transakcije na berzi u inostranstvu po tajnim naredbama francuskog ministra spoljnih poslova.

Ali, uprkos velikim prihodima, Kazanova je stalno bez novca, jer ga rasipno troši i zavisnik je od kockanja. Ipak, zahvaljujući svom apsolutno samouverenom držanju, od 1758. pa nadalje hrabro se predstavljao sa plemićkom titulom koju je sam sebi dodelio: „Chevalier de Seingalt“ – više puta je pronalazi plemiće koji su za njega garantovali u pohvalnim pismima preporuke. Bonvivanu, međutim, ne ide uvek glatko: šest puta u životu završavao je u zatvoru i iz isto toliko zemalja je deportovan.

Nemirni putnik

Tokom svog života, Kazanova je putovao od jednog do drugog kraljevskog dvora širom Evrope. Njegov talenat da se uvek kreće u najvišim krugovima pruža mu kontakte sa slavnima. U Rimu je upoznao Mocarta i Voltera i razgovarao sa papom Klementom XIII, koji ga je proglasio vitezom Zlatne ostruge. Fridrih Veliki mu nudi mesto učitelja u školi za pomeranske seoske štitonoše, što on, međutim, odbija. Ruska carica Katarina Velika prima ga dva puta.

Teško da je iko od Kazanovinih savremenika putovao toliko kao taj Venecijanac: istoričari su izračunali da je tokom života prevalio udaljenost jednaku obimu Zemljine kugle. S obzirom na tadašnja prevozna sredstva – na konju, u kočiji ili na brodu – to je bio izvanredan uspeh.

Kada se 1774, nakon 17 godina progonstva vratio u Veneciju, bio je fizički iscrpljen. Njegov rodni grad, nekada pozornica njegovih brojnih orgija, više ga ne privlači.

Nasleđe

Kazanova je imao 60 godina, bio je usamljen i ogorčen, kada je 1785. angažovan kao bibliotekar grofa Valdštajna u dvorcu Duks u Bohemiji. Pet godina kasnije počinje da piše svoje memoare. Provodi i do devet sati dnevno razmišljajući o rukopisu koji se na kraju popeo na 3.700 stranica. Četvrtog juna 1798. Kazanova je umro u 73 godini od posledica sifilisa ili bolesti bešike – to se danas pouzdano ne zna. Zatim pada u zaborav.

Njegovi memoari držani su u tajnosti sve do 20. veka – cenzori nisu tolerisali iskrene opise njegovih seksualnih avantura. Knjiga se tajno prodaje ispod tezge. Ali, kada konačno biva objavljena, učinila ga he besmrtnim. Ona nudi jedinstveni uvid u život i društvo tog vremena. Prevedena je na 20 jezika. To je ujedno i najskuplji rukom pisani manuskript na svetu: 2010. francuska država kupila ga je za sedam miliona eura.

Nije poznato gde je Kazanovin grob, ali njegov životni moto je ostao poznat: „Voleo sam žene do ludila, ali uvek sam više voleo svoju slobodu.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku