Kako je ružno pače postalo legenda

Veliki pisac je za sobom je ostavio opus koji je uveliko prevazišao granice jezika, kulture i vremena.

Njegove bajke, prevedene na više od 150 jezika, i dalje se čitaju, prepričavaju i prevode te adaptiraju za sve medije – od slikovnica, preko baleta, do animiranih filmova.

Rođen 2. aprila 1805. u danskom gradu Odenseu, Hans Kristijan Andersen je poticao iz skromne porodice – njegov otac bio je obućar, a majka pralja.

U detinjstvu je često bio prepušten sebi, povučen i sanjalački nastrojen, i rano je razvio strast prema pozorištu i pričanju priča.

Kao tinejdžer odlazi u Kopenhagen sa ambicijom da postane pevač ili glumac. Bio je siromašan, često odbijan, ali je uporno pokušavao da nađe svoje mesto u umetničkom svetu.

Zahvaljujući zaštiti i stipendijama koje je dobio od nekoliko imućnih Danaca koji su prepoznali njegov talenat, Andersen je nastavio školovanje i počeo da piše – najpre poeziju, putopise i romane.

Međutim, tek bajke, koje je počeo da objavljuje od 1835. godine, donele su mu međunarodnu slavu.

Tužan kraj – i jaka pouka

Za razliku od nemačkih bajki braće Grim koje su bile više ukorenjene u folkloru, Andersenove bajke bile su originalne, često inspirisane njegovim unutrašnjim svetom.

„Mala sirena“, „Snežna kraljica“, „Devojčica sa šibicama“, „Ružno pače“, „Carevo novo odelo“, „Olovni vojnik“ i mnoge druge ne govore samo o čudima i čarolijama, već o ljudskoj patnji, usamljenosti, nadi, ljubavi i dostojanstvu.

U njegovim bajkama predmeti imaju osećanja, životinje razmišljaju, a deca se suočavaju sa duboko egzistencijalnim pitanjima. Često imaju tužan kraj.

Andersen nije pisao da bi zabavio decu, već da bi izrazio ono što se često ne govori: da svet nije uvek pravedan, ali da lepota može opstati i u bolu.

Mnogi savremeni autori i psiholozi u njegovim bajkama prepoznaju autobiografske elemente. Likovi koji su odbačeni, neshvaćeni, nežni u svetu koji ne prašta, često podsećaju na samog Andersena, koji se celog života borio s osećajem izolacije, zbog svog socijalnog porekla i zbog ličnih nesigurnosti.

Delo koje prevazilazi bajku

Andersen nije pisao isključivo bajke. Bio je i pesnik, dramski pisac i putopisac, a njegova knjiga putopisa „U Španiju“ je svedočanstvo njegove oštroumnosti i znatiželje.

Ipak, svet ga najviše pamti kao pisca bajki. Njegove priče su već u 19. veku osvojile čitaoce u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj, a do kraja života Andersen je bio poštovan širom Evrope, priman u kraljevskim dvorovima i na skupovima intelektualne elite.

Za sobom je ostavio više od 150 bajki, od kojih su mnoge postale klasična dela svetske književnosti.

Nasleđe koje traje

U Danskoj, Andersen je nacionalna ikona. Njegov rodni grad Odense ima muzej posvećen njegovom životu i radu, dok je za Međunarodni dan dečje knjige, koji se obeležava svake godine 2. aprila, proglašen dan njegovog rođenja.

Njegove bajke su inspirisale brojne ekranizacije – od Diznijevih adaptacija do evropskih filmova i pozorišnih predstava. “Mala sirena”, na primer, i dalje stoji kao simbol danske prestonice, u vidu čuvene statue na obali Kopenhagena.

Ali prava vrednost njegovog dela leži u tome što nema generacije koja nije plakala ili sanjala uz njegove priče. Andersen je stvorio jezik emocije koji razumeju svi – bez obzira na uzrast, naciju, obrazovanje ili vreme u kojem žive.

Vek i po godina kasnije

Danas, 150 godina nakon njegove smrti, priče ostaju vodiči kroz složene puteve detinjstva, ali i podsetnici odraslima da u sebi neguju sposobnost za čuđenje, saosećanje i maštanje.

U vremenu koje sve češće favorizuje brzinu, površnost i ironiju, Andersen nas podseća da su osećanja ozbiljna stvar, i da je empatija jedna od najvećih vrlina.