Ko su najpoznatiji politički zatvorenici u Turskoj?

Ekrem Imamoglu

Važi kao moderan i elokventan, kao politička figura koja pokušava da uključi i protivnike i da dopre do njih, a ne da ih deli. Možda je upravo taj politički stil, prilično neobičan za Tursku, pomogao 53-godišnjaku da postigne veliku popularnost i van granica sopstvene stranke.

Njegova Republikanska narodna partija (CHP), najveća opoziciona stranka u zemlji, odabrala je Ekrema Imamoglua za svog predsedničkog kandidata – uprkos njegovom hapšenju pod optužbama za korupciju i sumnjom na terorizam.

Izbori se doduše održavaju tek za tri godine, ali presuda bi već sada mogla da osigura da najžešći konkurent predsednika Redžepa Tajipa Erdogana bude isključen sa njih.

Imamogluovo hapšenje i sudski nalog za njegov istražni pritvor izazvali su najveće opozicione proteste u Turskoj još od poznatih Gezi-protesta 2013. Uprkos velikom prisustvu policije, desetine hiljada ljudi izlaze na ulice širom zemlje.

Osman Kavala

Osmana Kavalu, turskog kulturnog mecenu i borca za ljudska prava, su upravo ti nekadašnji protesti doveli iza rešetaka 2017. godine. Proveo je gotovo tri godine u istražnom zatvoru, jer je bio optužen za organizaciju protesta u kojima je 2013. učestvovalo više od 3,5 miliona ljudi.

Protesti su najpre bili usmereni protiv kontroverznog građevinskog projekta u istanbulskom parku Gezi, ali su, nakon nasilja policije nad demonstrantima, brzo eskalirali u proteste širom zemlje protiv vladajuće autoritarne Stranke pravde i razvoja (AKP).

U februaru 2020. Kavala je iznenađujuće oslobođen zbog nedostatka dokaza – ali samo nakratko. Samo nekoliko sati kasnije, istanbulsko javno tužilaštvo izdalo je novi nalog za njegovo hapšenje – ovoga puta zbog toga što je učestvovao u pokušaju puča u Turskoj 2016. godine.

Iako su te optužbe kasnije odbačene, Kavala je u aprilu 2022. osuđen na doživotni zatvor bez mogućnosti pomilovanja zbog pokušaja svrgavanja vlade u vezi s protestima 2013.

Can Atalaj

Uz Kavalu je osuđen i pravnik koji se zalaže za ljudska prava Can Atalaj: on trenutno služi 18-godišnju kaznu u istanbulskom zatvoru Marmara za „pomaganje i podržavanje pokušaja puča“.

Atalaj je kao advokat prethodno zastupao žrtve raznih rudarskih nesreća, kao i novinare i pisce na sudu u njihovoj borbi za pravdu i slobodu izražavanja. Takođe je predstavljao organizaciju za građanska prava koja je osnovana kako bi se suprotstavila građevinskim planovima u parku Gezi.

Uprkos tome što je osuđen, Turska radnička stranka nominovala ga je kao kandidata na parlamentarnim izborima 2023. godine. Osvojio je poslaničko mesto, ali mu je ono opozvano početkom 2024. što je dovelo do žestokih, ali neuspešnih protesta opozicije u turskom parlamentu.

Pored Atalaja, zatvorsku kaznu iste dužine dobili su i njegovi saborci: Mucela Japici, Čigdem Mater, Hakan Altinaj, Mine Ozerden, Yigit Ali Ekmekči i Tajfun Kahraman.

Selahatin Demirtaš

Selahatin Demirtaš (51) jedan je od najpoznatijih kurdskih političara u Turskoj. Kao bivši kopredsednik prokurdske Demokratske partije naroda (HDP), kandidovao se na predsedničkim izborima 2014. protiv sadašnjeg predsednika Erdogana.

Na parlamentarnim izborima održanim godinu dana kasnije njegova stranka postigla je respektabilan uspeh i ušla u parlament kao treća stranka po snazi.

Ubrzo nakon toga, državno tužilaštvo pokrenulo je istragu protiv Demirtaša. Tužilaštvo je tvrdilo da je podsticao oružane proteste protiv turske države zato što se nije umešala u susednoj Siriji kad je teroristička organizacija „Islamska država“ preuzela kurdski pogranični grad Kobane.

U novembru 2016. Demirtaš je uhapšen zbog navodne terorističke propagande i članstva u oružanoj terorističkoj organizaciji. To se odnosi na Radničku partiju Kurdistana (PKK), koja se smatra terorističkom organizacijom i u Njemačkoj i u nekim drugim zemljama. Demirtaš je uvek negirao da je njen član.

Kao i u slučaju Osmana Kavale, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je da je Demirtašov pritvor bio nezakonit i zatražio njegovo hitno puštanje na slobodu. Ali, baš kao i u slučaju Kavale, Turska nije poslušala tu presudu: Demirtaš je u maju 2024. osuđen na 42 godine zatvora, između ostalog i zbog svoje navodne uloge u protestima u Kobaneu.

Figen Juksekdag

U tom procesu optuženo je ukupno 108 osoba, a samo nekoliko njih je oslobođeno. Jedna od najpoznatijih osuđenica je Figen Juksekdag. Ona je 2014, zajedno sa Demirtašom, preuzela predsedavanje strankom HDP. Ubrzo nakon toga, 2015. godine, Juksekdag je oštro kritikovala Erdogana u vezi s turskim vojnim operacijama u severnoj Siriji, govoreći da se Turska tamo ne bori protiv „Islamske države“, već podržava njene akcije protiv kurdskih snaga.

Juksekdag nije jedina iznosila takve optužbe. Can Dundar je, na primer, takođe izvestio o turskim isporukama oružja islamističkim ekstremistima u severnoj Siriji. Taj turski novinar jedno vreme je proveo u zatvoru, a sada živi u egzilu u Berlinu.

Nakon dugotrajne istrage, Juksekdag je uhapšena krajem 2016, a u leto 2017. tužilaštvo je podiglo optužnicu. Između ostalog, optužena je za propagandu za kurdsku miliciju YPG sa severa Sirije, koju je turska vlada klasifikovala kao terorističku.

U maju 2024. osuđena je na 30 godina i tri meseca zatvora.

Još desetine hiljada političkih zatvorenika?

Ovo su samo najistaknutiji primeri velikog broja zatvorenika u Turskoj koje kritičari vlade smatraju „političkim zatvorenicima“. Sve u svemu, nijedna druga od 46 država-članica Saveta Evrope nema toliko ljudi u zatvorima kao Turska: 2000. godine u zatvorima ih je bilo nešto manje od 50.000, a do 2023. već oko 350.000.

Nejasno je koliki broj njih su politički zatvorenici, odnosno ljudi koji su u zatvoru isključivo ili prvenstveno zato što su protivnici vlasti. Prema navodima organizacija za ljudska prava, reč je o desetinama hiljada.

Naročito veliki talasi hapšenja bili su 2013. u vreme protesta u parku Gezi, kao i nakon neuspelog pokušaja puča 2016, za šta Ankara krivi pokret koji je prevodio Fetulah Gulen, koji je u međuvremenu preminuo u SAD.

Više od 1.100 ljudi do sada je uhapšeno tokom protesta zbog hapšenja Ekrema Imamoglua. A ti protesti se nastavljaju.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku