Hrvatski branitelji: Potkupljeni i ponekad glasni

Pun naziv državnog praznika o godišnjici akcije „Oluja“, zapravo je prilično složen: Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i Dan branitelja.

Time se očigledno poručuje da su pripadnici Hrvatske vojske i policije izneli glavni teret oslobađanja delova Hrvatske. No to je odredilo i njihov povlašćen društveni položaj kroz protekle tri decenije.

Danas vojni veterani imaju na raspolaganju statusne, materijalne i političke beneficije, a često ih i koriste na prilično širokom planu.

Štaviše, oni se aktivno upliću u opšti recimo kulturni život, izražavajući se svetonazorski autoritativno i identitetski obavezujuće.

U takvom nametanju vrednosti, lako se dogode i zabrane pop-koncerata gostiju iz Srbije, kao što je nedavno bio primer s onim Bajaginim. Nije pomoglo to što se Bajaga nije politički ničim ogrešio o Hrvatsku.

S druge strane, braniteljska udruženja i grupacije ne ustručavaju se ni fizički, uz pretnje, zahtevati od pojedinih hrvatskih vlada da odstupe. Samo ako im nisu po volji – ako naginju ulevo, a to je u ovom veku već dvaput bio slučaj.

U takvim situacijama, pokazalo se, branitelji su tu da odbrane svoj hrvatski narod od njega samog, odnosno njegovog fatalno pogrešnog izbora. Smesta se ruši idila nacionalnog jedinstva, nastaju političke napetosti i krize.

No raslojavanje između branitelja i ostatka populacije dogodilo se još kod određivanja pomenutih povlastica, recimo s njihovim masovnim penzionisanjem.

Pripadajuća izdašna penzijska primanja lako upadaju u oči pored mizernog proseka ostalih penzionera u zemlji. Branitelji su tako distancirani od glavnine svog okruženja, klasno i socijalno.

Retoričko dodvoravanje i manipulacija

Dodajmo tome još malo ilustracije: deca branitelja imaju prednost pri upisima na fakultete, a oni sami praktično su dobili pravo i na blaži sudski tretman za krivična dela. S tim je zaista teško dalje tvrditi da su ostali jednaki u društvu.

A da je sve počelo imovinskim svojevrsnim potkupljivanjem, uveren je i naš sagovornik Pavle Kalinić, takođe branitelj-dobrovoljac, inače stručnjak za bezbednost i publicista:

„I može se nekad činiti da su na vrhu, ali u stvari su marginalizovani, suštinski razoružani, gurnuti u stranu. Reč je o najobičnijoj političkoj manipulaciji“, tvrdi on.

„Sve je to počelo, naravno, kad su nakon povratka s bojišta masovno penzionisani dok im se retorički dodvoravalo, umesto da im se nađe posao. E, ali posla, odnosno njihovih radnih mesta, više nije bilo. U međuvremenu, dok su oni krvarili, neometano je u pozadini obavljena privatizacija u korist tranzicionih odlikaša“, napominje Kalinić, dodajući kako je reč o prevari i uceni.

„Pomeli su ih“, insistira on, „vezani su povlasticama i faktički nesamostalni, vezani da glasaju za HDZ ili njegove satelite, tako da ih sve upućuje na šank ili čak iglu, umesto da žive zaista slobodno.“

„Pritom je ta naša najčešća vladajuća garnitura bila i ostala sve samo ne hrvatska. Da ne pominjem opet tu privatizaciju, zapravo pljačku. A znamo da je 15 hiljada ljudi poginulo za ovu zemlju. Više vredi jedno kurje oko hrvatskog branitelja, nego cela ta stranka i vlast. I značajan broj viših oficira je kupljen, samo da ćute. Braniteljske udruge su lutke na koncu, rade ono što im se kaže odozgo. A broj samih branitelja uskoro će biti veći od broja stanovnika, jer i dalje raste. Nas dragovoljaca inače ukupno nije bilo više od 30 hiljada, nipošto“, zaključuje ovaj ranjavani veteran.

Politička klopka

Na kraju, sam Pavle Kalinić napominje da prošle nedelje nije bio na vojnoj paradi u Zagrebu povodom 30. godišnjice akcije Oluja, jer – nije mu se dopao sastav najviših zvanica.

„Želim da se prenese da nemam šta da radim u društvu s dezerterima, a to su ni manje ni više nego prva tri najviša hrvatska dužnosnika: Milanović, Plenković, Jandroković“, rekao je on, nabrajajući prezimena predsednika, premijera i prvog čoveka parlamenta.

Dalje smo o toj vrsti političkog odnosa, u kojem su branitelji zatečeni, ukratko porazgovarali i s Nebojšom Blanušom, profesorom političke i socijalne psihologije na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu.

Blanuša se načelno složio s tezom da je reč o zaglavljenosti veterana u određenom tipu političke klopke, što ih ostavlja kolektivno nezrelima kao izdvojenu društvenu grupu. Umesto resocijalizacije kroz svet rada, zavedeni su počastima u tzv. najboljim godinama života.

„Odnosi koje opisujete, između HDZ-ove vlasti i braniteljskih udruga, uspostavljeni su kao model klijentelizma od samog početka njihovog osnivanja. Posebno ucenjivački je odnos prema udovicama poginulih branitelja – on je čak bio inspiracija za film 'Ministarstvo ljubavi'“, prisetio se Blanuša.

„No taj film su onda 'na nož' dočekale upravo njihove udruge, što je deo istog klijentelističkog kompleksa“, nastavio je ovaj profesor, napominjući da se o dugoročnim učincima branilačkog statusa nakon penzionisanja razgovaralo još devedesetih godina.

„I kritikovala se tadašnja vlast kao kratkovida. No čini se da su već tada jasno znali šta čine za svoju stvar“, mišljenja je Nebojša Blanuša.

I nakon 30 godina od rata, kritičnim tako ostaje pitanje adekvatne mere braniteljskog uticaja, dok pojam zahvalnosti iz prazničnog naziva poprima izrazito opipljiv smisao.