Hrvatska: Nema vojne industrije bez – industrije

Hrvatska je odlučna da se pridruži trci u naoružanju zemalja-članica NATO – sudeći po nedavno iskazanoj volji njenih vodećih političara na podizanje izdvajanja za vojne potrebe na pet odsto BDP. Time će stati uz bok onima koje faktički uopšte ne preispituju opravdanost hipermilitarizacije Evrope bez presedana u poslednjih 80 godina, a zbog straha od nastavka ruske agresije iz Ukrajine dalje u kontinent. Na primer, uverljiva većina članica NATO je za vreme Hladnog rata izdvajala manje i od 3,5 odsto BDP za iste svrhe, iako je Rusija tada stajala na čelu SSSR i Istočnog pakta.

I dok danas većinski deo tog članstva ima nekakav ekonomsko-politički plan o pokretanju ili unapređenju sopstvene vojne industrije, s Hrvatskom to nije slučaj. Iako iz Vlade u Zagrebu dopiru poruke da je zemlja spremna za domaću proizvodnju, pa čak i izvoz oružja, poslovne činjenice govore nešto sasvim drugo.

Ilustracije radi: ministar odbrane Ivan Anušić isticao je hrvatsku sposobnost za razvoj i izradu dronova, ali Hrvatska nije među državama Evropske unije koje su osnovale poseban savez upravo za tu namenu, a da ne govorimo o npr. stanju takođe spominjane hrvatske brodogradnje.

Razvoj zemlje okrenut naglavačke

Anušić je, naime, dronovima pridodao i vojne brodove, navodnu industrijsku nišu s kojom bi Hrvatska mogla da prosperira u novom, ratno-ekonomskom ambijentu Erope, iako on sam ima veoma loše iskustvo u takvom poslu.

Hrvatska ratna mornarica uspela je za desetak godina saradnje s najvećim od preostalih domaćih škverova, nekadašnjim ponosom industrije te zemlje, da dobije samo dva od šest naručenih vojnih patrolnih čamaca. „Nažalost, u pozadini stoji bezidejnost Evropske unije u celini, kad je reč o pokretanju ekonomije. A Hrvatska je tu posebno loša“, ocenjuje za DW ekonomista Ljubo Jurčić.

„Jednostavno, nemaju ideju kako da pokrenu ili ojačati globalno konkurentnu proizvodnju za tržište i potrebe ljudi, pa biraju najkraći put – proizvodnju za vojsku, jer tu postoji kontrola države. To je, verujem, smisao plašenja Evrope navodno enormnom ruskom vojnom snagom“, nastavlja Jurčić, bivši ministar privrede Hrvatske i profesor emeritus Ekonomskog fakulteta u Zagrebu.

Bilo kako bilo, kod naoružavanja se mora stremiti sopstvenoj proizvodnji – ne zbog prestiža, nego zbog smanjenja uvoza, kao i zbog izdataka za civilne potrebe koji se po pravilu grubo redukuju u svakoj (pred)ratnoj ekonomiji.

„Tu morate da imate visokorazvijeni ekonomski sistem“, ukazuje Jurčić, „što znači: obrazovanje, institucije, institute, agencije, zavode. A ne samo fabrike! Mi od svega toga nemamo više ništa. U tim tačkama se koncentriše znanje o određenim tehnologijama, jer ne možete samo tako da dođete pa kažete – od sada pravimo modernu vojnu tehniku. Ako treba čip za nešto, već morate time da vladate. I to će znanje zato ionako prethodno biti korišćeno, kao i naknadno, ne samo za vojsku. Imali smo to u socijalizmu, ali potom je razvoj zemlje okrenut naglavačke iako takve zakonitosti apsolutno važe i za kapitalizam.“

Ne ide to iz malog prsta

„Kada je reč o brodogradnji, tu smo imali jedan Brodarski institut u Zagrebu – zaista sjajnu ustanovu“, podseća Ljubo Jurčić. On podseća na ne tako davnu prošlost: u Brodarskom institutu se nisu bavili samo brodovima, nego i svojstvima industrijskih materijala, hidrodinamičkim formama, razvojem kokpita, navigacijom i brojnim drugim znanjima koja su primenjivana šire od brodogradnje.

Ali, s ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju 2013. godine odustalo se od državnog upravljanja tim sektorom, baš kad su se veće evropske zemlje sve intenzivnije vraćale u to, shvativši da ne smeju sasvim da ga prepuste tržištu.

„Želim da kažem da, ako ostanete bez toga, svodite sebe na obrt. Ne više na industriju, nego na puku montažu. Kupujete gotove delove pa ih slažete, ali niste vlasnik tehnologije i razvoja, niti ćete ikad imati pravo uvida u najnovije dosege znanja“, kaže Jurčić.

Sada se priča o dronovima, a malo ko uviđa da su dronovi s početka ruske agresije u Ukrajini, i danas – nebo i zemlja. Toliko su se u međuvremenu razvili, napominje naš sagovornik. „Mi imamo samo par individualnih vojno-proizvodnih uspešnih slučajeva danas, npr. HS Produkt, i to je sve. Pištolji i puške i kacige. Za ništa veće nismo spremni“, zaključuje Jurčić.

Smela namera izgradnje vojne industrije „ne ide iz malog prsta“, nego iz sistema koji mora da poseduje izuzetno strukturiranu i razvijenu podlogu. S druge strane, ako govorimo o razvojnom potencijalu, proizvodni kapaciteti Hrvatske su zakržljali, čak i kad nisu pogašeni.

Hrvatska ostaje kupac ili sitni kooperant

Primer nije samo brodogradnja, kao najsloženiji sektor, nego i mašinski i metalurški gigant, makar u hrvatskim razmerama – fabrika Đuro Đaković u Slavonskom Brodu.

„Ostali smo bez znanja, to je najgora činjenica, a imali smo sve preduslove za njegovo negovanje. Recimo, ta naša nesrećna brodogradnja koju smo evidentno upropastili, u sklopu bivše države bila je svetska sila. Godinama se smenjivala s Japanom i Južnom Korejom na prva tri mesta brodograditelja u svetu“, kaže Luka Brkić, profesor političke ekonomije na Univerzitetu Libertas u Zagrebu.

On ne vidi razloga za optimizam kada je reč o aktuelnoj ideji s vojnom proizvodnjom. „Nadam se da nam oružje neće ni trebati, ali mi ćemo u svemu tome nastradati već i ekonomski. Razvijeni industrijski centar Evrope ublažiće svoj stres, dok ćemo mi ostati kupci, eventualno sitni kooperanti“, uveren je Brkić.

„Inače, tih pet odsto izdvajanja nije samo proizvoljno uzeto, nego je i suludo s ekonomskog i fiskalnog aspekta, kao i sa aspekta socijalne pravde. Bojim se da je čitava Evropa stagnirala i opštepolitički i ekonomsko-politički, ali Hrvatska je tu među najslabijima i najpasivnijima, pa će i stradati više“, ocenjuje Brkić za DW.

U susret pokretanju novog profila ekonomije ili barem javne potrošnje u Hrvatskoj, ostaje da se, dakle, vidi može li tako očekivana šteta donekle da se umanji – naravno uz pretpostavku da bi i Hrvatska i Evropska unija u dogledno vreme i uz nešto bolju politiku, ipak mogle da izbegnu širenje rata po kontinentu.