Genocid i nasleđe nemačkog rasizma u Ruandi

Čitav svet ostao je zaprepašćen pokoljem u Ruandi koji je eskalirao u aprilu 1994. Za samo sto dana brutalno je ubijeno oko milion ljudi. Među njima su bili i roditelji i većina porodice Samuela Išimve, filmskog reditelja iz Ruande i dobitnika Zlatnog medveda na berlinskom filmskom festivalu 2018. Kako je došlo do tolike mržnje u Ruandi? Ko je to učinio? „Govorimo istim jezikom, delimo istu kulturu i istu zemlju… Šta nas je podelilo?“, pita se Išimve.

Za njega ima i lični značaj to što mu je upravo Dojče vele kao nemačka medijska kuća poverio zadatak da istraži to „zašto“. Naučna istraživanja pokazuju da je Nemačka, kao prva kolonijalna sila područja Ruande, još krajem 19. veka tamošnje stanovništvo podelila po tada pomodnim i tragično pogrešnim teorijama „rase“.

„Bela rasa“ je, naravno, za takve evropske „naučnike“ bila uverljivo najnaprednija i nadmoćnija. Takozvana „negroidna rasa“ smatrala se manje vrednom. U toj rasističkoj podeli čovečanstva teoretisalo se i o „hamitskoj rasi“ sa severa Afrike, koja se doduše ne može meriti s „belom rasom“, ali je ipak naprednija od „negroida“. I upravo su nemački kolonizatori u Ruandi stanovništvo podelili po tim suludim „naučnim“ teorijama: pleme Tutsi uvrstili su u nešto napredniju „hamitsku rasu“ koja je došla sa severa, a Hute u manje vredne „negroide“. Da li je tu posejano seme mržnje i genocida?

Potraga za istinom preko dva kontinenta

U dokumentarnom filmu „Reclaiming History – kolonijalizam i genocid u Ruandi“ reditelj Samuel Išimve sa saradnikom iz DW Matijasom Frikelom krenuo je u pronalaženje odgovora na to pitanje. U 86 minuta filma put ih vodi kroz Ruandu, Nemačku, ali i kroz Belgiju koja je preuzela kolonijalnu upravu nad tom afričkom zemljom. Od svedoka do svedoka, od istoričara do istoričara, polako se stvara celovita slika tragične istorije Ruande.

Sve do Romea Dalaire, nekadašnjeg komandanta Plavih šlemova UN u Ruandi koji je čitav svet upozoravao na sve veće napetosti i koji je potom 1994. bio svedok pokolj u vreme kada čitav svet nije uradio – ništa.

U Nemačkoj se Samuel Išimve susreo sa društvom koje je i sa Holokaustom prošlo tragično iskustvo genocida, kao i on u Ruandi. Vrhunac bizarne teorije o rasama je i „naučna“ ekspedicija nemačkih etnologa koji su 1907. i 1908. iz Ruande odneli preko 900 ljudskih lobanja kako bi prema njima utvrdili dokaze za svoje teorije.

Andre Ntagvabiru iz Etnografskog muzeja u Hujeu na jugu Ruande kaže: „Ti posmrtni ostaci su se sakupljali kako bi se klasifikovali stanovnici Ruande i kako bi se dokazalo da u ovoj zemlji postoji etnička podela. A posledica je bio genocid nad Tutsima.“

„Nauka“ još uvek u Berlinu

Šta je najgore, te lobanje su i dan-danas u Berlinu, i tek sada polako postaje jasno i predsedniku Fondacije kulturnih dobara Pruske Hermanu Parcingeru da su one istovremeno i svedočanstvo nemačke odgovornosti.

No, da li je sto godina kasnije moralo da dođe do pokolja, nakon što su nemački kolonizatori uveli tu rasnu podelu? Ana-Marija Brandšteter je ekspertkinja za antropologiju kultura i već dvadesetak godina istražuje zbivanja u Ruandi. Njeno je mišljenje da kolonijalizam doduše jeste postavio temelje, ali smatra da to nije dovoljno objašnjenje za genocid koji se dogodio: „Kolonijalno nasilje ne vodi automatski do nasilja u postkolonijalno doba, kao što se dogodio nad Tutsima. Ne ubija se komšija zato što je on Tutsi ili Hutu. On se ubija zato što se više ne smatra ljudskim bićem.“

U potrazi za celovitom istorijom, Išimve u Briselu i Liježu otkriva i da je Belgija, onda kada je preuzela kolonijalnu upravu, nastavila da podstiče mržnju između Hutija i Tutsija. Istoričar iz Ruande Dantes Singiza koji proučava period belgijske vladavine pokazao je reditelju dokument koji svedoči o rasističkoj politici: 1932. je belgijska kolonijalna uprava uvela lične karte na kojima se trajno utvrđuje da li je određena osoba Tutsi, Hutu ili Tva.

Trajna podela kolonijalne birokratije

To zapravo znači da je od upitnih teorija i socijalne kategorije ta podjela postala birokratski instrument iz kojeg nema izlaza, niti mogućih mešanja porodica. „To me je šokiralo“, priznaje Samuel Išimve, „jer sve to očigledno nije bila samo nedužna greška kolonijalne uprave, već je tu postojala sistematska namera da se ta ideologija proširi i da se ljudi podele. I uporno su na tome radili sve dok stanovnici Ruande nisu čvrsto poverovali da se međusobno razlikuju.“

Kako se uopšte može suočiti s tim teškim nasleđem? Ester Mujavao-Kejner bavi terapijom se trauma i kaže: „Moramo o tome da razgovaramo. Ne smemo da izbegavamo tu temu. Ali kako? Ćutanje je opasno, ali i reči mogu da budu opasne. Problem je kako se o tome razgovara.“ Mujavao-Kejner to zna i iz ličnog iskustva: ona je preživela pokolj nad Tutsima, a već dvadesetak godina živi u Nemačkoj.

Na povratku u Ruandi, Išimve se susreo sa osuđenim učesnicima u pokolju i sa njihovim preživelim žrtvama. Oni danas žive zajedno u jednom naselju pomirenja. „Znam da mi, ljudi Ruande, snosimo veliku odgovornost za to što se međusobno mrzimo i što je došlo do genocida. Mi, Ruanđani smo počinili genocid, nije neko drugi. Ali, mržnja i ideologija koja tome vodi su ideje koje su nikle za vreme belgijske kolonijalne uprave i tamo su se negovale.“

A kakvo će sećanje o toj mržnji da postoji u budućnosti? Išimve ne zna odgovor na to pitanje.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.