Fotografisanje zločina: Saučesništvo ili doprinos pravdi?

Serija fotografija brutalnog ubistva dve osobe tokom rata u Bosni i Hercegovini bila je polazna tačka teksta Barbare Matejčić „Ubijanje za fotografiju – šta se krije iza jedinog snimka smrti u ratu u Jugoslaviji?“ koji je objavio BIRN. Ta istraživačka novinarka na članku je radila tri godine.

To njeno istraživanje bilo je i tema tribine „Saučesništvo, fotografija, zločin“, održane u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u Beogradu. Na tribini su, osim Barbare Matejčić, učestvovali i istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević, a razgovor su moderirale Ana Sladojević i Ana Miljanić.

Kako su fotografije nastale?

Jedan od dvojice egzekutora bio je Goran Jelisić, upravnik logora „Luka“ u Brčkom u kojem su bili zatvoreni nesrpski civili. On je 2001. godine pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osuđen na 40 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja, odnosno za ubistvo 13 i premlaćivanje četiri osobe u maju 1992. godine.

„Ono što najčešće postignu fotografije, to je osećaj nemoći. Zato čujemo ’Ne gledati’ ili postajemo anestezirani, ne osećamo više ništa“, rekla je na tribini Barbara Matejčić.

Ipak, kada je videla fotografije ubistva – čiji su autori Bojan Stojanović i Srđan Petrović – odlučila je da otkrije ko su bili ljudi čija je brutalna egzekucija zabeležena aparatima dvojice beogradskih fotografa.

Stojanović i Petrović su jedini profesionalni fotografi koji su tokom rata u bivšoj Jugoslaviji zabeležili trenutak egzekucije. Sa fotografija iz Brčkog, koje je JNA zauzela 1. maja 1992, a gde su pripadnici paravojnih snaga pre toga ubili veliki broj nesrpskih civila, vidi se da su njih dvojica samo par metara udaljeni od mesta ubistava.

Barbari Matejčić se nametnulo pitanje koje će biti i fokus njenog istraživanja: kako su fotografije nastale, da li su egzekutori znali da su iza njih fotografi i, ako jesu, kako su dozvolili da njihov zločin bude zabeležen.

Fotografija – neporeciv dokaz

„Ne osećam se krivim“. Tu rečenicu je Jelisić izgovorio više puta, odgovarajući na tačke optužnice, koje su mu pred MKSJ pročitane 26. januara 1998.

Jelisić je, navodi MKSJ, „bio na položaju vlasti u logoru Luka u Brčkom“. Bio je optužen za ubistva, okrutno postupanje i pljačke zatočenika u tom objektu.

Nekoliko meseci kasnije izjasnio se krivim za 13 ubistava, pljačke i za zlostavljanja četiri osobe. Odluku da prizna krivicu doneo je kada se suočio s dokazima tužilaštva, a jedan od njih bile su upravo fotografije koje su tema teksta Barbare Matejčić.

Na fotografijama se vidi kako on i drugi egzekutor, koji je u međuvremenu umro, najpre sprovode dvojicu muškaraca, a onda pucaju u njih. Oni nekoliko sekundi kasnije padaju i oko njih se širi lokva krvi.

Imena žrtava utvrđena 33 godine posle zločina

„Dana 6. ili 7. maja, sproveo je nepoznatog zatočenika niz ulicu u blizini policijske stanice u Brčkom i pucao mu u potiljak iz automatskog pištolja“, piše na sajtu MKSJ u predmetu Gorana Jelisića.

Da bi doneo osuđujuću presudu, za sud nije bio važno ko je bio „nepoznat zatočenik“, niti kako su nastale fotografije, prezentovane pred MKSJ 1999. godine.

Stojanović i Petrović bili su fotografi „Večernjih novosti“, propagandnih dnevnih novina bliskih režimu Slobodana Miloševića. Ujedno su povremeno radili i za agenciju Rojters.

Fotografije egzekucije poslali su Rojtersu koji ih je ubrzo i objavio. U februaru 1993. godine, Stojanović je za fotografiju na kojoj se vidi kako je Jelisić uperio pištolj u svoju žrtvu, dobio prestižnu nagradu World press photo.

Matejčić je 33 godine pošto su ubijeni, utvrdila ko su bila dvojica ubijenih muškaraca. Bili su to Husein Kršo i Hajrudin Muzurović. Obojica su imali manje od 40 godina i, što je najvažnije, bili su civili. To je u jednom dokumentarnom filmu potvrdio i Bojan Stojanović

„Bilo mi je važno da se ta tela, ti ljudi koji su na svaki način dehumanizovani, ne samo činom ubistva koje je javno, nego i u sudskim procesima u kojima nemaju ime. Kada je 1998. godine počeo proces protiv Jelisića, bilo je jednostavno utvrditi o kome se radi. Rekla bih da se radi o nemaru institucija, ali i da u lancu Rojtersovih urednika postoji kolonijalni pristup prema tim žrtvama i telima – dakle, čija tela možemo prikazivati i na koji način, čija ubistva možemo videti ’uživo’, a čija imena možemo da ne znamo“, ocenila je Matejčić na tribini.

Da li je fotoreporter nekad i saučesnik?

„Bila mi je bitna pozicija fotografa“, objasnila je Matejčić. Ona u tekstu konstatuje da je „profesionalno fotografisanje u ratu čin neuplitanja“, ali i postavlja pitanje da li u slučaju fotografija egzekucija Krše i Muzurovića „kamera ipak oblik saučesništva“.

Matejčić u tekstu navodi da ima indikatora da su Stojanović i Petrović znali da će Kršo i Muzurović biti ubijeni. „Rekli su nam da će da ubiju ljude zato što su bili snajperisti. Kako mogu da znam da li je to tako“, rekao je Stojanović u razgovoru s novinarkom.

Indikator da je fotografija napravljena u cilju propagande i da su fotografi to znali, deo je zapisnika sa ispitivanja Gorana Jelisića u istražnom postupku koji je Matejčić dobila od poverljivog izvora. U njemu između ostalog piše da je 6. ili 7. maja 1992. godine Jelisić pozvan u kancelariju u Brčkom u kojoj je bio i načelnik policije Dragan Veselić.

Veselić je, piše u zapisniku, Jelisiću preneo da ispred zgrade čekaju dva novinara „koji će slikati kako njih dvojica ubijaju dva muslimana i da će fotografije koristiti kao propagandni materijal – kako muslimani ubijaju Srbe“.

Pitanje izbora

U nekoliko intervjua Stojanović je rekao da je uspeo da fotografiše egzekuciju i neprimećen ode, dok je u razgovoru s Barbarom Matejčić, Petrović rekao da su njih dvojica bili šokirani kada su egzekutori počeli da pucaju.

U istoriji fotografije zabeleženi su primeri kada su fotoreporteri odbili da objave fotografije, jer su znali ili pretpostavljali da je reč o lažiranim fotografijama. Ili barem nisu mogli da budu sigurni šta se krije iza fotografija koje su napravili.

Primer je Žan Mark Lalije koji je, kako navodi Fransoa Sulaž u knjizi „Estetika fotografije“, odbio objavljivanje svojih fotografija o režiranoj masovnoj grobnici u Temišvaru 1990. godine.

„Mnogi reporteri uočili su prevaru koju je nova vlast organizovala, ali su uprkos tome dozvolili pojavljivanje svojih fotografija: rad za agenciju obavezuje, rad radi zarade – takođe“, navodi Sulaž.

Fotografija Bojana Stojanovića i danas se nalazi na sajtu World Press Photo, a da li su barem na tren imali dilemu da li da objave fotografije za koje nisu mogli da garantuju šta tačno predstavljaju i ko su ljudi na njima – to znaju samo Srđan Petrović i njegov nagrađeni kolega Bojan Stojanović.