Evropljanima su potrebni saveznici, a ne da svima ugađaju

Prema istraživanju koje je sproveo Evropski savet za spoljne odnose u jedanaest zemalja Evropske unije, većina ispitanih građana EU više ne vidi Sjedinjene Države pod predsednikom Donaldom Trampom kao saveznika u pogledu važnih oblasti međunarodnih sukoba.

Trampovo insistiranje na aneksiji Grenlanda, kupovini Pojasa Gaze i njegovoj obnovi pod američkim vođstvom, ali bez palestinskog civilnog stanovništva, kao i njegov neskriveni rečnik u vezi s Ukrajinom, kojoj bi Vašington ubuduće mogao da uskrati finansijsku i vojnu pomoć, uzdrmali su svet – svet koji je i bez Trampa već bio u haosu.

Čovek s pravom može biti ogorčen zbog njegovih sugestija. U najboljem slučaju, one su nerealne i preambiciozne. U najgorem slučaju, krše međunarodno pravo i ohrabruju ratne huškače poput Vladimira Putina ili Hamasa. Neko bi mogao da ih smatra glupim, ali jedno sigurno nisu: nemaštovite.

Nažalost, mora se pretpostaviti da će Tramp svojom spoljnom i bezbednosnom politikom, ali i pretnjama kaznenim carinama, da izigra evropske države jedne protiv drugih i tako potkopa postojeće jedinstvo Zapada u borbi protiv autokrata poput Vladimira Putina.

Ali ne bi bilo od velike koristi ako bi evropske vlade pristale na tu igru i samo retorički eskalirale protiv Trampa ili jednostavno kaznile njegove carine kontra-carinama. Jer i to je činjenica: do sada, ni države EU, ni SAD pod Džozefom Bajdenom nisu uspele da pacifikuju velike svetske sukobe ili čak da ih približe rešenju. To posebno važi za Bliski istok.

„Dogovori“ su i dalje mogući

Umesto što se raspravlja oko predloga američkog predsednika za Gazu, bolje bi bilo da se Evropa ne drži isključivo maksima poput one da je rešenje sa dve države jedino moguće za izraelsko-palestinski konflikt, već da se posveti tome da zaista nešto pomeri s mrtve tačke. Jer, makar mu to treba priznati: već u prve tri nedelje svog drugog mandata, Tramp je uneo više dinamike u međunarodnu politiku nego njegov prethodnik Džo Bajden za četiri godine. Tramp deluje remetilački. Time primorava sve – i prijatelje i neprijatelje – da iznova promisle.

Šta američki predsednik radi kako treba: on se oslanja na Izrael kao saveznika i partnera i ne pokušava, kao Evropljani, da bude dobar prijatelj svim stranama u sukobu, ma koliko grešile. Ono što takođe radi ispravno: otvoreno izražava svoje interese i daje nekonvencionalne predloge koji prevazilaze svakodnevicu.

Ne morate da se slažete sa njima, čak možete ogorčeno da ih odbacite kao pogrešne i nerealne, ali oni koji ne iznesu kontrapredlog, koji se kriju iza drugih aktera i upućuju samo poznate apele, kao što to obično rade Evropljani, malo će postići na Bliskom istoku.

Tramp i njegov zet Džared Kušner su pre pet godina Abrahamskim sporazumom pokazali da može „nešto da se desi“ na Bliskom istoku. Da su „dogovori“ i dalje mogući, i da čak i zakleti neprijatelji mogu da postanu partneri.

Uzor bi, pored Abrahamskih sporazuma između Izraela i arapskih država, moglo da bude i partnerstvo s jednom drugom muslimanskom zemljom. Retko se pominje da Izrael već više od 30 godina održava saradnju s Azerbejdžanom. Dvje vlade – što može biti iznenađujuće – posebno blisko sarađuju u oblasti odbrane. Istovremeno, jevrejska država od Azerbejdžana uvozi naftu. U Azerbejdžanu, kao i u Iranu, većinu stanovništva čine šiiti, a dve zemlje dele zajedničku granicu dugu 700 kilometara. Međutim, njihove vlade slede potpuno različite interese, naročito kada je reč o Izraelu. 

Mihnenska bezbednosna konferencija dobra prilika

Za razliku od evropskih zemalja, izbijanje nasilja nakon masakra Hamasa 7. oktobra 2023. nije ugrozilo stabilnost odnosa između Azerbejdžana i Izraela. To je bio slučaj i u ranijim sukobima.

Baku ostaje važan posrednik između Izraela i Turske, koja je nakon 7. oktobra zauzela konfrontativan stav prema Izraelu. Prema nedavno objavljenoj studiji izraelskog Centra za strateške studije „Begin-Sadat“, postoje sve jasniji znaci da bi i na tom planu moglo da dođe do otopljavanja odnosa, iako turski predsednik Redžep Tajip Erdogan deluje gotovo jednako nepredvidljivo kao Donald Tramp.

Takođe je važno istaći da se odnosi s Azerbejdžanom u Izraelu smatraju strateški značajnim – niko relevantan, bilo iz vlade ili opozicije, ne bi ih doveo u pitanje. Ti odnosi nadilaze dnevnu politiku. To, naravno, još više važi za odnose između Izraela i Sjedinjenih Država. Čak ni Donald Tramp ne bi ih doveo u pitanje.

Evropljani bi trebalo da slede taj primer. Umesto da balansiraju između različitih pozicija ili pokušavaju svima da ugode, trebalo bi da uspostavljaju strateške saveze s državama poput Izraela kako bi trajno stabilizovali Bliski istok. Naravno, sada nije vreme za „rivijeru“ ili luksuzne hotele u Gazi, već za konkretan plan obnove koji bi pomogao tamošnjem stanovništvu.

Ali nije potrebno ni beskrajno raspravljati o neostvarljivim fantazijama drugih. Donald Tramp ima svoje mentalne obrasce, a Evropljani svoje. To su bivši visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žozep Borelj, kao i vlade Francuske i Nemačke već dovoljno pokazali. „Izlazak iz okvira ustaljenog razmišljanja“ do sada nije bila jača strana evropske diplomatije. Naravno, mentalni obrasci su korisni za definisanje željenog cilja, ali ne mogu da zamene praktičnu politiku. A upravo je ona sada neophodna – ne samo tamo, ali ipak posebno na Bliskom istoku.

Za to je potreban jasan kompas, a ne neodlučno „i jedno i drugo“, koje do sada praktikuje veliki broj evropskih država.

Minhenska bezbednosna konferencija koja se održava ovog vikenda dobra je prilika za razmenu mišljenja o tim temama. Ostaje nada da su učesnici svoje mentalne obrasce ostavili kod kuće.

Oliver Rolofs je stručnjak za bezbednost i direktor Austrijskog instituta za strateške studije i međunarodnu saradnju (AISSIC) u Beču. Prethodno je bio šef komunikacija Minhenske bezbednosne konferencije (MSC), gde je, između ostalog, bio odgovoran za program kibernetičku i energetsku bezbednost konferencije.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku