Džabe trud: Nemačka privredna elita je zatvoren klub

Populisti poput Donalda Trampa stalno obećavaju da će zaštititi narod od elita. Ali, da li uopšte postoje te navodne elite koje vuku konce iz senke? I koji faktori odlučuju o tome ko će imati glavnu reč u upravljačkim strukturama neke firme? Da li je to rezultat zasluga, ili su ipak važniji neki drugi faktori, poput porekla - odnosno statusaporodice u kojoj je neko rođen?

Nemački sociolog Mihael Hartman analizirao je ovo pitanje u poslednjih 150 godina u Nemačkoj i, između ostalog, istraživao ko zauzima vodeće pozicije u firmama.

Rezultat je iznenadio čak i njega, kaže ovaj penzionisani profesor uglednog Tehničkog univerziteta u Darmštatu.

„Do danas se privredna elita regrutuje u više od četiri petine slučajeva iz gornjih tri do četiri procenta stanovništva.“

Istina, između 1907. i 1927. došlo je do blage promene, tvrdi Hartman. Tada je nešto više ljudi iz donjih 96% stanovništva uspelo da se društveno uzdigne, „ali u narednih skoro 100 godina taj udeo porastao je za svega dva i po procentna poena.“

Dakle, moglo bi se reći da se nemačka privredna elita razmnožava partenogenezom

Dve trećine firmi sa najmanje 500 zaposlenih uvele su ciljeve raznolikosti, dok još jedna trećina o tome raspravlja ili to planira, prema anketi koju je ove godine sproveo Bitkom, krovna organizacija IT industrije u Nemačkoj.

Međutim, kada je reč o uticajnim rukovodećim pozicijama, elita i dalje voli da bude sa sebi sličnima.

Sabiranje i oduzimanje nedostataka

Ipak, poslednjih godina žene sve više dolaze u uprave, kaže Hartman. To se pre svega može zahvaliti uvođenju ženske kvote.

„Treba reći i da su žene koje uspeju da dođu do takvih pozicija još društveno ekskluzivnije od muškaraca, dakle dolaze iz elitnih slojeva“, kaže Hartman za DW. Slično važi i za osobe migrantskog porekla.

„Po mom mišljenju, ako već imate jedan 'nedostatak', kao što je pol ili migrantsko poreklo, onda socijalni status odnosno društveno poreklo mora biti još 'čistije'. Drugi 'nedostatak' jednostavno ne možete sebi da priuštite“, smatra Hartman.

Poreklo iz „prave" porodice važnije od uspeha?

To što se za najviše pozicije često biraju kandidati iz „pravih porodica“, ne znači da oni moraju biti manje uspešni.

Ali, diskriminacija počinje već tokom obrazovanja. Deca akademskih građana imaju znatno lakši put i dobijaju više podrške nego deca radnika. Tako, prema studiji konsultantske kuće PageGroup, oko 80% dece iz akademskih porodica upisuje fakultet, dok je taj udeo kod dece čiji roditelji nisu akademici tek oko četvrtine. A bez fakulteta je, prema Hartmanu, gotovo nemoguće stići do najviših pozicija u privredi.

Ako deca elite postignu iste školske uspehe kao i deca iz radničkih porodica, karijera ide lakše i brže. Hartman je analizirao različite generacije doktora nauka. Njegov rezultat: deca menadžera sa doktoratom imala su 17 puta veću šansu da uđu u upravu jedne od 400 najvećih firmi nego deca radnika sa istim akademskim zvanjem.

Na kraju, dakle, o najvišim pozicijama u privredi odlučuju i drugi kriterijumi. Kako neko govori, kako se ponaša ili koje hobije ima – sve to može biti presudno.

„Ljudi vole da se okružuju onima koji imaju slična interesovanja, slično razmišljaju, govore na isti način...“, kaže Hartman. Isto važi i za direktore firmi koji odlučuju o pripadnicima svoje klase.

Borba između radničke i srednje klase

Poslednjih decenija, ipak, šanse za decu radnika donekle su se poboljšale, primećuje Hartman. Njihov udeo je sa vrlo niskog nivoa znatno porastao, kaže sociolog.

Ali, to se dogodilo na račun dece iz srednjih slojeva. Sve u svemu, udeo dece iz elita na rukovodećim pozicijama ostao je nepromenjen. Borba se i dalje vodi između onih iz sredine i onih sa dna društvene lestvice.

Iako se s vremena na vreme čuju i uspešne priče o društvenom usponu do vrha firme, one su ipak retke.

U medijima se često pominje, na primer, bivši šef Simensa Džo Kezer, sin fabričkog radnika. Takvih izuzetaka uvek ima, kaže Hartman. „Oni se u medijima toliko često prikazuju da ljudi misle kako ih ima mnogo.“

Ali kako doći do toga da takvi izuzeci postanu pravilo? Hartman smatra da je to moguće samo zakonskim kvotama. Takve kvote su vrlo nepopularne, „ali po mom iskustvu, drugačije neće ići“, zaključuje ovaj sociolog.