Dve strane reciprociteta: Mitrovica i Bujanovac

Stevica Jović svakog dana oko podne izađe u šetnju od mosta ka pešačkoj zoni u Severnoj Mitrovici. „Mora nas biti ovde. Moraju da nas vide, jer malo po malo nas istiskuju. Stalno nam šalju poruku da nemamo pravo ni na šta.“

Tako Stevica doživljava odnos Albanaca prema Srbima u Mitrovici, gradu u kojem most igra glavnu ulogu u podeli dva naroda.

Iako je prošlo više od decenije od postizanja Briselskog sporazuma, on se i dalje nada da će biti formirana Zajednica opština sa srpskim većinskim stanovništvom.

„To je bila nada u život i opstanak. Situacija se tako razvijala da Priština jednostavno neće da formira tu Zajednicu srpskih opština. To znači i šalje poruku: Srbi nemate šanse i nikakva prava“, kaže Stevica.

Drugi stanovnici Severne Mitrovice nisu ovako slobodni i voljni da razgovaraju sa novinarima – posebno zato što u poslednje vreme u severnom delu grada ima više Albanaca. Tu su sada i neki kafići kojih ranije nije bilo.

Većina ljudi je nepoverljiva, ali kažu i da nemaju nikakva prava, nikakve institucije, a da nemaju ni političare koji njihova prava štite.

„Oni (Albanci) imaju jaku nacionalnu svest, stalno se bore za sebe. A naši političari ništa ne rade“, kaže nam kratko jedan od meštana severnog dela grada.

„Svaka strana traži da prvo ona druga uradi svoj deo“

Mitrovčani plaćaju cenu – bilo da su većinski srpski narod ili nevećinska zajednica, od kojih su Albanci najbrojniji, kaže za DW Skender Sadiku, lokalni političar iz Mitrovice. On smatra i da je „čist populizam“ kada Vučić priča o Srbima na Kosovu i Kurti o Albancima u Preševskoj dolini u Srbiji.

Kosovo mora da poštuje sve međunarodne sporazume, bili oni dobri ili loši, kaže Sadiku: „Nažalost, ali i na sreću, ovaj mali projekat, ove male Republike Kosovo, nije samo projekat većinske albanske zajednice, nego je to i međunarodni projekat. A to šalje poruku međunarodnoj zajednici, a i političarima ovde – albanska zajednica koja je većinska zajednica na Kosovu mora da preuzme odgovornost i da štiti sve zajednice.“

Politički analitičar Nedžmedin Spahiu ovako ocenjuje situaciju: „Svaka strana traži da prvo ona druga uradi svoj deo, a ja lično mislim da, kada bi Srbija ostvarila svoj deo dogovora, Kosovo ne bi imalo gde, osim da ostvari svoj deo dogovora – posebno zbog pritiska međunarodne zajednice. Ali najbolje bi bilo da se istog dana zavijori kosovska zastava u Beogradu i zastava Zajednice opština sa srpskom većinom u tim opštinama.“

Spahiu ističe da Srbi na Kosovu imaju ista prava kao i većinsko stanovništvo i potpunu autonomiju u okviru sistema zdravstva i obrazovanja, a o pravima Albanaca na jugu Srbije kaže da bi Srbija trebalo da „uradi više da usreći svoje građane koji ne pripadaju srpskoj zajednici“.

A šta je sa drugom stranom, pitamo ga: „Isto“, odgovara. „Ja mislim da je nacionalni interes Kosova da usreći sve zajednice koje žive na Kosovu i da one budu srećne što ovde žive.“

„Zajednica pruža zaštitu“

Mladi političar iz stranke Srpska demokratija, Stefan Veljković, reciprocitet između prava Srba na Kosovu i prava Albanaca u Preševskoj dolini vidi kao prostor za svađu dveju vlada preko leđa građana.

„Ja sam građanin Kosova i ja zahtevam od Vlade Kosova, a ne od Srbije, da sprovede ono na šta se obavezala potpisivanjem Briselskog sporazuma“, kaže Veljković. „Meni, mojim sugrađanima i mom narodu će ta Zajednica da pruži određeni vid zaštite od diskriminatorske i nasilne politike vlade prema nama. To je institucionalno nasilje i policijska represija koje ne staju“, kaže Veljković.

On tako ukazuje na česta hapšenja dečaka od 14 godina, govori o prebijanju građana u policijskoj tzv. gluvoj sobi bez kamera. Podseća i na pokušaje rušenja kuća u selu Lešak u junu ove godine, pokušaje iseljavanja srpskih porodica u Severnoj Mitrovici prethodnih dana, pa i ukidanje dečijeg dodatka bošnjačkoj deci na severu Kosova. Poslednji popis takođe pominje kao neadekvatan, jer popisivači, kako kaže, nisu dolazili na sever Kosova, a oni koji jesu, nisu znali srpski jezik.

Među sedam partija Srba na Kosovu, Veljković onu koja je najjača i koja direktno učestvuje u pregovorima, a to je Srpska lista, naziva „najvećim kancerom srpskog naroda“.

Igor Simić, koji je u Srpskoj listi zadužen za medije, ni nakon više desetina naših poziva nije odgovorio. Istu praksu ima i Kancelarija za KiM Vlade Srbije.

Svadbe, devize i život bez perspektive

Za razliku od Mitrovice gde je na ulicama vidno manje ljudi, Bujanovac na jugu Srbije buja od života. Kao da je čitava dijaspora došla na odmor. U toku su svadbe, a na ulicama haos i gužvu prave automobili sa registracijama raznih zemalja Evrope. Gužva je i u pešačkoj zoni, čak se diluju i devize.

„Mene oni tamo preko granice (na Kosovu) uopšte ne zanimaju. Kako su zamislili, tako nek’ si teraju. Mi si ovde živimo zajedno i nikad nije bilo problema“, kaže jedan od meštana dok stoji i ćaska s prijateljima. A na pitanje o većim pravima Albanaca u Bujanovcu svi govore u glas: „Kakva prava kad su s nama tu oduvek. I oni su domoroci k’o što smo i mi.“

Jedan taksista Albanac takođe kaže da su „svi jednaki“, ali dodaje i da zbog loše ekonomske situacije odlaze i jedni i drugi: „Politika me ne zanima, umorili smo se od toga. Svi gledamo da radimo i donesemo novac kući. Da nam omladina ne beži iz zemlje. Svima nam fale poslovi. Dajte neku perspektivu.“

Lobiranje u Bundestagu

Pa ipak, lokalni albanski političari već dugo lobiraju za bolji status Albanaca na jugu Srbije. Kažu da bi sve što se daje Srbima na Kosovu, trebalo da imaju i oni u Srbiji. Ukazuju na mnoštvo problema, poput zapošljavanja albanskih građana u javnim preduzećima. Poručuju da za deset godina više neće biti nijednog albanskog policajca u službi kada poslednji sada zaposleni ode u penziju. I da je tako i sa drugim zanimanjima.

Enkelj Redžepi, predsednik Nacionalnog saveta albanske manjine, kaže da su Albanci sa juga Srbije prinuđeni da lobiraju za svoja osnovna pitanja. Tako su svoju zabrinutost nedavno iskazali i u Berlinu, pred nekim od poslanika nemačkog Bundestaga.

„Poslanici nisu bili upoznati s pitanjem Albanaca u Preševskoj dolini, odnosno diskriminacijom koja se vrši prema Albancima Preševske doline“, kaže Redžepi. „Jedan od poslanika koji je bio iznenađen time što smo izneli jeste i Adis Ahmetović (SPD). On je obećao da će pokrenuti pitanje Albanaca Preševske doline.“

Ahmetović je nedavno u Berlinu, nakon sastanka sa političkim predstavnicima Albanaca sa juga Srbije, za DW izjavio da bi isti standardi trebalo da važe i za Srbe na Kosovu, i za Albance na jugu Srbije. Zato, kaže, podržava inicijativu da se i ta tema nađe u dijalogu Srbije i Kosova u kojem posreduje EU.

Nedavno je i poslanik iz Bujanovca Šaip Kamberi uputio Skupštini Srbije nacrt rezolucije o položaju Albanaca na jugu Srbije kojom predlaže da to pitanje bude deo dijaloga Beograda i Prištine. Na sajtu Kancelarije za KiM Vlade Srbije usledila je oštra reakcija: „Pokušaji da se dijalog iskoristi kako bi se narušili mir i stabilnost, i odlična saradnja institucija Srbije i predstavnika nacionalnih manjina ostaće neuspešni kao i do sada“.

Enkelj Redžepi zaključuje ovako: „Ovaj albanski narod u Preševskoj dolini je svaki dan diskriminisan.(…) I ako uporedimo Srbe na Kosovu i Albance u Preševskoj dolini, vidimo da postoji veoma veliki disbalans, jer su Srbi na Kosovu privilegovani.“