Ditrih Bonoefer: Otpor totalitarizmu je dužnost hrišćana

Ujutro 9. aprila 1945. Ditriha Bonoefera odvode je iz ćelije u koncentracionom logoru Flosenbirg u Bavarskoj. SS-oficir ga vodi na pogubljenje. Samo nekoliko sati ranije, protestantski pastor se molio sa ostalim zatvorenicima. Sada se taj 39-godišnjak suočava sa smrću. Njegova poslednje reči su bile: „Ovo je kraj – a za mene početak života.“ One odražavaju Bonoeferovo duboko hrišćansko uverenje da posle smrti dolazi večni život. Obešen je – samo mesec dana pre konačnog sloma nemačkog Rajha u Drugom svetskom ratu.

Obožavan, ali i prisvajan na sasvim različite načine

Bonoefer se odupirao nacističkoj diktaturi Adolfa Hitlera – ne oružjem, već rečima, delima i čvrstom verom. Od propovednika je postao zaverenik. I neko koga poštuju, tumače i prisvajaju širom sveta: liberalni teolozi, aktivisti za ljudska prava, demokrate, levičarski aktivisti, konzervativci, ali i desni ekstremisti, teoretičari zavere i hrišćanski nacionalisti, pristalice predsednika SAD Donalda Trampa. Zašto se toliko različiti ljudi i različite grupe pozivaju na njega? Šta je Bonoefer zaista zastupao kroz svoja razmišljanja i poruke?

Ditrih Bonoefer rođen je u Vroclavu 1906. u bogatoj, intelektualnoj porodici. Sa samo 17 godina završio je srednju školu. Otvarala mu se akademska karijera, a veoma nadaren mladić odlučio se da studira teologiju. Formativno iskustvo bilo je njegovo studijsko putovanje u Sjedinjene Američke Države 1930/31, gde se taj protestant upoznao s afroameričkim pokretom za građanska prava. Tu shvata da vera ne može biti samo lično uverenje, ona mora i da se aktivno suprotstavi nepravdi.

„Bonoefer je bio ubeđen da hrišćani imaju odgovornost, ne samo za sebe, već i za druge, pa i za čitav svet. Živimo u međusobnim odnosima i snosimo odgovornost u tim odnosima, posebno za slabije“, tako to u intervjuu za DW opisuje profesor Florijan Hene, prvi predsednik sekcije nemačkog govornog područja Međunarodnog Bonoeferovog društva (IBG).

Od teologa do borca u pokretu otpora

U Nemačkoj, Bonoefer sa sve većim užasom posmatra kako se crkva prilagođava nacističkoj državi. Kako se pastiri i duhovnici zaklinju na vernost Hitleru. Bonoefer se pridružuje „Crkvi koja ispoveda“, opozicionom pokretu protestantskih hrišćana. Osnovana je 1934. kao reakcija na napore nacista da protestantsku crkvu stave pod kontrolu države i da joj nametnu nacionalsocijalističko-rasističke ideje. Kao jedna od njenih vodećih ličnosti, Bonoefer se opire konformizmu i takvom uticaju.

Vremenom, međutim, shvata da nije dovoljno samo propovedati. Tako postaje deo zavere protiv Hitlera. Od 1939. godine, Bonoefer je radio za službu kontrašpijunaže nemačke vojske, ali tajno je povezan s pokretom otpora. „On lično nije učestvovao u pokušaju atentata, ali je znao za planove o državnom udaru“, kaže Florijan Hene.

Planovi za svrgavanje Hitlera i nada za mir

Bonoefer je preuzeo dva zadatka u pokretu otporu: „Trebalo je da iskoristi svoje kontakte s hrišćanskim crkvama i verskim zajednicama u inostranstvu za razmenu informacija, kako bi saveznici saznali za planove o puču. I trebalo je da pregovara o opcijama za vreme nakon toga, da dobije signal od saveznika da odobravaju te planove i da nakon toga neće samo da nastave rat, već da će se pregovarati. Njegov drugi zadatak bio je da postupa kao pastor prema svojim saučesnicima i da ih savetuje ukoliko imaju grižu savesti.“

Međutim, Bonoeferove veze s pokretom otpora su otkrivene. Petog aprila 1943. uhapsio ga je nacistički Gestapo (tajna državna policija). U zatvoru je, bez suđenja, proveo dve godine. I tamo je pisao teološke i društveno-političke tekstove. Do pogubljenja.

Svoj motiv da se pridruži borbi protiv nacističke diktature izrazio je na sledeći način: „Neaktivno čekanje i nesvesno posmatranje nisu hrišćanski stavovi. Hrišćani su pozvani na akciju i saosećanje, ne samo sa sopstvenim iskustvima, već i iskustvima svoje braće i sestara, zbog kojih je Hristos stradao.“

Nasleđe s mnogo tumačenja

Posle rata, Bonoefer je postao ikona. Uzor za veru koja se ne povlači, već deluje. Mnoge njegove knjige postaju međunarodni bestseleri, a njegov život pretočen je i u film. Međutim, njegovo nasleđe se različito tumači. Dok ga liberalni teolozi, demokrate i aktivisti za ljudska prava slave kao borca za socijalnu pravdu i hrišćansku odgovornost, desničarski konzervativni krugovi i hrišćanski nacionalisti, posebno oni u SAD, vide ga kao šampiona borbe protiv navodno preterane države. Hrišćanski nacionalisti vide svoju naciju kao izabranu od Boga i žele da politički nametnu svoje veoma konzervativno shvatanje hrišćanskih vrednosti.

Posebno za Trampove pristalice, Bonoefer je simbol pobune protiv takozvane Duboke države – ideje da iza zvanične vlade postoji tajna struktura moći i da ona kontroliše politiku i društvo. Neki povlače paralele između njegove borbe protiv Hitlera i sopstvenog protivljenja abortusu, LGBTQ-pravima ili propisima o vakcinaciji.

Protiv prisvajanja Bonoefera

Teolozi iz SAD i Nemačke, potomci Bonoefera i predstavnici Međunarodnog Bonoeferovog društva (IBG), oštro se protive takvom prisvajanju. U otvorenom pismu iz oktobra 2024. IBG je osudio to što Bonoeferov život i rad sve više koriste, posebno hrišćanski nacionalisti, da legitimišu političko nasilje.

Bonoefer se, poručuju, bavio pitanjem kada neposlušnost postaje dužnost, ali njegov otpor je bio usmeren protiv totalitarnog režima nepravde, a ne neselektivno protiv državnih institucija. „Bonoefer je bio hrišćanski pacifista koji je razmatrao mogućnost nasilja samo nakon intenzivne borbe. Ali, njegova misao bila je oblikovana potragom za mirom i pitanjem šta ujedinjuje hrišćane preko nacionalnih granica“, naglašava predsednik IBG Florijan Hene. „Bio je posvećen slabima i obespravljenima, a to je pristup koji je u suprotnosti s onim što danas vidimo iz hrišćanskog nacionalizma.“

Za ubeđenja založio život

Hene ukazuje da je Bonoeferov uticaj zasnovan na njegovoj fascinantnoj životnoj priči, koja inspiriše ljude preko političkih, teoloških i ideoloških granica. I ne samo zato što je život založio za svoja uverenja.

On dodaje da se Bonoefer poziva na širok spektar pokreta, jer je njegovo delo višestruko i otvoreno za različite interpretacije. „Naročito su spisi iz njegovih poslednjih godina ostali fragmentarni. A što je neko delo fragmentarnije, lakše je u njega učitati različite stvari.“

Šta možemo naučiti iz Bonoeferovog razmišljanja o aktuelnim političkim i etičkim pitanjima? Florijan Hene posebno ukazuje na shvatanje odgovornosti, „koje nas uči da ne težimo apstraktnom, apsolutnom moralu, već da činimo relativno najbolje – ono što je neophodno u datoj situaciji“. Osim toga, kaže, od Ditriha Bonoefera može se mnogo toga naučiti i o „odgovornosti prema slabijima“.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku