Dan otpora Roma: Otpor od nacističkog doba do danas

„Ako dođu, povući ćemo i nekoliko njih sa sobom.“ Preživeli Mano Helenrajner opisuje kako su se 1944. godine njegov otac, njegovi stričevi i drugi Sinti i Romi udružili u borbi na život i smrt protiv SS-a. Godinu dana ranije deportovani su iz Minhena u logor smrti Aušvic.

On je tada imao samo deset godina. O muškarcima iz svoje porodice kaže: „Bili su u vojsci, nisu se bojali.“

Zajedno su se usprotivili transportu u gasne komore u koncentracionom i logoru smrti Aušvic-Birkenau, kako su kasnije izveštavali preživeli.

Aušvic 1944: Otpor u nepodnošljivim uslovima

Muškarci organizuju otpor u delu logora B II e u Aušvic-Birkenauu. Tamo su oni i njihove porodice, u takozvanom „ciganskom logoru“, patili od gladi, žeđi, bolesti, brutalnog nasilja i neizdržive higijenske situacije. Deca su umirala prva.

U logoru su svi gledali plamenove iz dimnjaka krematorijuma i osećali užasan miris kada se spaljuju ljudi nakon što su ubijeni u gasnim komorama.

Nakon upozorenja na veliku akciju SS-a, kako su kasnije ispričali preživeli, zatvorenici se naoružavaju kamenjem, štapovima, lopatama i svime što su mogli da prokrijumčare u barake sa prisilnog rada. Zabarikadirali su se spremni za borbu, odbijajući da izađu.

Manov rođak Hugo Helenrajner (1933–2015) kasnije je autorki Anji Tukerman ispričao: „SS je mislio da će, ako uđu, možda ubiti nekoliko ljudi, ali da će naši takođe ubiti nekoliko njih.“ Stražari su se na kraju povukli, seća se Helenrajner: „Već kao dete si shvatao: sad su i oni uvideli da se ljudi ovaj put bore, i da će i neki od njih nastradati. Neće nas tek tako, bez otpora, poslati u gasne komore.“

„Žene su najhrabriji borci“

Mnogi radno sposobni zatvorenici i bivši vojnici Vermahta sa svojim porodicama bivaju prebačeni u druge koncentracione logore. Tako i rođaci Hugo i Mano Helenrajner sa roditeljima, braćom i sestrama izbegavaju smrt u Aušvicu.

Oko 4.300 preostalih zatvorenika – deca, majke, stari i bolesni – u noći između 2. i 3. avgusta 1944. prisilno je ukrcano na kamione. Opiru se svom snagom, primećuje jedan poljski zatvorenik: „Žene su najhrabrije – mlađe su i jače – i brane svoju decu.“

Ali SS-ovci brutalno izvlače decu za noge i šutiraju starce. Još iste noći, prema svedočenju posmatrača, crni dim se nadvio nad logorom.

Sinti i Romi se zajedno bore za opstanak

Otpor Sinta i Roma u Aušvicu do danas nije ozbiljno istražen, kaže Karola Fings za DW. Dugo vremena, nikoga to nije zanimalo. Istoričarka iz Istraživačkog centra za anticiganizam na Univerzitetu u Hajdelbergu je urednica „Enciklopedije nacističkog genocida nad Sintima i Romima u Evropi“. Cilj je da se postojeće znanje učini dostupnim javnosti putem interneta.

Izveštaji preživelih i jednog poljskog zatvorenika ne mogu se precizno datirati, kaže Fings. Međutim, oni pokazuju borbu za opstanak i zajedničko traženje strategija: „Kako možemo odavde izaći živi, kako možemo zaštititi svoje voljene?“ S obzirom na užase u Birkenauu, divno je kako su ljudi pokušali da prežive solidarnim otporom.

Pisma Hitleru – žene protestuju u Berlinu

Porodice Sinta i Roma u Aušvicu nisu bile podeljene na muške i ženske blokove kao drugi zatvorenici. To je povezano s njihovim ranijim otporom progonu, analizira Fings: kada bi se romske porodice razdvajale, pružale bi snažan otpor.

Još 1938. godine, kada je nekoliko stotina muškaraca deportovano u koncentracione logore, protestovale su prvenstveno žene: „Supruge, majke, sestre, ćerke putovale su u Berlin, zauzimale se za oslobađanje njihovih muškaraca. Često su bile spremne da prihvate rizik da i same budu odvedene u logor, jer su bile toliko neposlušne.“

Angažovani su advokati i šalju se protestna pisma svim institucijama – od kriminalističke policije do diktatora Adolfa Hitlera.

Posle nacističkog doba: Otpor se nastavlja

Nakon Drugog svetskog rata, rasni progon i genocid nad Sintima i Romima su poricani. Počinioci su nastavljali karijere i maltretirali pripadnike manjine – u policiji, kao veštaci u postupcima za odštetu. „Za preživele je to bila užasna borba“, kaže istoričarka Fings. Ipak, otpor se organizuje.

Hajnc Štraus je preživeo Aušvic i izgubio brojne članove porodice. Iz straha je radio sve da ne bude prepoznat kao Sinti, kaže njegov sin Danijel. Romski jezik deca nisu smela da govore u javnosti. Ali on i dva brata su se kasnije angažovali u pokretu za građanska prava. Sa uspehom, kaže Danijel Štraus: „Postigli smo priznanje kao nacionalna manjina, postigli smo priznanje genocida.“ Danijel je danas na čelu Udruženja nemačkih Sinta i Roma u Baden-Virtembergu.

Dan otpora Roma: „Slavimo preživljavanje, otpor“

Povodom Dana otpora Roma, udruženje poziva pre svega mlade ljude. Oni se bave biografijama preživelih, poput Zili Šmit (1924–2022), koja je ceo život provela boreći se protiv rasizma i progona.

Taj dan je važan za Sinte i Rome, kaže Danijel Štraus: „Slavimo preživljavanje, otpor.“

Regionalno udruženje je zaključilo sporazume sa pokrajinom Baden-Virtemberg kako bi ojačalo manjinu i borilo se protiv anticiganizma. Udruženje godišnje obučava 1.300 policajaca o temama vezanim za Sinte i Rome.

Tri do četiri školska odeljenja svake nedelje posećuje kulturni centar RomnoKher, kaže Štraus. Postoje kursevi za obuku nastavnika i radionice za studente. U planu je otvaranje Akademije romskog jezika koja će nuditi kurseve jezika širom zemlje. „I to je otpor“, kaže Štraus: „Zalažemo se za svoja prava i svoje obaveze.“

Šta nemačka vlada radi za Sinte i Rome?

U koalicionom sporazumu, nova nemačka vlada se obavezuje na borbu protiv antisemitizma i zaštitu jevrejskog života. Sinti i Romi se ne pominju, niti borba protiv anticiganizma. To ga zabrinjava, rekao je Mehmet Daimaguler za DW neposredno pre promene vlasti.

Do tada se kao poverenik za antiziganizam zalagao za prava Sinta i Roma. Mnoge mere su usvojene, ali sada ih treba i sprovoditi.

Poverenik je most između vlade i pripadnika manjine, kaže za DW romska aktivistkinja Renata Conkova. Ukinuti to mesto bila bi greška. Ona potiče iz Slovačke i u ime udruženja RomnoKher u istočnonemačkoj pokrajini Tiringiji brine o romskim porodicama, posebno iz Ukrajine. Njen deda, kao i mnogi Romi iz zemalja koje je napala nacistička Nemačka, borio se kao partizan protiv nacista i poginuo.

Njegova unuka u Nemačkoj doživljava ono što istraživanja već godinama potvrđuju: uprkos mnogim napretcima i političkim obećanjima, pripadnici manjine su i dalje diskriminisani – u vrtićima, školama, od strane institucija, pri traženju stana, na radnom mestu. Rešenja mogu da se postignu samo zajedno sa političarima i institucijama.

Aktivistkinja je zabrinuta zbog desničarskih i rasističkih tendencija u Nemačkoj. Ona podseća na vreme progona: „Ne živimo više u četrdesetim godinama. Imamo svoj ponos, svoju kulturu, tradicije. Nećemo više da dozvolimo da nas ubijaju ili šalju u gasne komore. Borićemo se.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku