Da li je desnica preotela studentske proteste u Srbiji?

Kirsten Šenefeld je na čelu beogradske kancelarije nemačke Fondacije Fridrih Ebert. Ona posmatra ukupne studentske proteste u Srbiji kao proces: „Vlada i predsednik Vučić su od pada nadstrešnice u Novom Sadu i masovnih protesta prethodnih meseci jednoznačno izgubili na legitimitetu. Prošla nedelja je pokazala da politička kriza ni izbliza nije prevaziđena. Od ove nedelje četiri opoziciona poslanička kluba bojkotuju Skupštinu.“

O neočekivanim nacionalističkim istupima pojedinih govornika Šenefeld kaže da je Vidovdan simbolični datum, centralan za srpski nacionalni mit, što je doprineo tome da se odazvalo oko 140.000 ljudi. Za nju je to impresivna mobilizacija.

Šenefeld dodaje: „Razmere nacionalističkih tonova ipak nisu bile očekivane. Neki govori na protestu odnosili su se na srpsko dostojanstvo, mučeništvo i na velikosrpske ideje. U tom obimu su takvi govori prvi put održani na nekom od studentskih protesta, što je iznenadilo mnoge učesnike.  Jedno od mogućih tumačenja jeste da to predstavlja odbranu od kampanje provladinih medija koji predstavljaju studente kao izdajnike srpskog naroda i teroriste.“

Buldožer-koalicija

Cvijetin Milivojević, politikolog, novinar i konsultant za odnose sa javnošću smatra da pojavljivanje izrazito nacionalnih govornika na vidovdanskom protestu nije iznenađenje. „Koliko ja znam studentska lista se pravi po principu catch-all, od raznih ličnosti koje su od početka podržavale studente. Pritom su ljudi sa te liste sigurno na najrazličitijim, pa i suprotstavljenim ideološkim pozicijama. Ali imaju nešto zajedničko – smatraju da je vlast odgovorna za novosadsku tragediju i za korupciju koja joj je prethodila i zahtevaju vanredne izbore.“

Milivojević dodaje da je, prema njemu, odluka studenata da budu samo selektori i da sami ne stupe u političku utakmicu pogrešna, jer ih ima 250.000, a zahvatili bi mnogo više. „Ali dobro, odlučili su da urade ono što je dosta uspešno radio Vučić i da naprave takozvanu buldožer-koaliciju, u kojoj će biti i zagovornici pristupanja Evropskoj uniji, i rusofili, i građanski i nacionalno opredeljeni ljudi.“

Milivojević kaže da je za Vidovdan bila napravljena prva pokazna vežba takvog okupljanja. „Milo Lompar sa svojim izrazito nacionalnim govorom je samo pokazao da Vučićev spin o nekakvoj obojenoj revoluciji nije tačan.“

Kirsten Šenefeld smatra da je moguće još jedno tumačenje porasta nacionalističkih tonova među govornicima: „Drugo tumačenje kaže da je nacionalističkim strujama unutar pokreta pošlo za rukom da osnaže svoj uticaj. Jasno je, međutim, da ukupan studentski pokret nije prožet nacionalizmom, a mnogi učesnici nisu očekivali takve govore. Odlučujuće će biti da pokret ne zauzme revizionistički stav prema ratovima devedesetih i prema regionalnim odnosima i da se usredsredi na svoje glavne zahteve – demokratiju i borbu protiv korupcije.“

I direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) sociolog Zoran Gavrilović dodaje da u odnosu prema osuđenim ratnim zločincima on vidi „ jednu od vododelnica – da li smo na putu ka ustavnom patriotizmu ili ćemo biti zarobljeni u nove, prepakovane forme etno-nacionalizma“.

Srbija traži Adenauera

Gavrilović kaže da u procesu otpora režimu Srbija traži i svog konzervativnog lidera koji bi je vratio na demokratski put: „Ono što se desilo u subotu, ali i pre nje, govori da je u Srbiji otvoren konkurs za srpsku verziju Konrada Adenauera, lidera koji će izvršiti tranziciju od etno-nacionalizma ka ustavnom patriotizmu. Ma koliko bili oslonjeni na traganje za pravom  i pravdom za novosadsku nesreću, studentski protesti su pre svega plod potrebe za uspostavljanjem moderne države Srbije, što nije moguće sa prepakovanim formama etno-nacionalizma.“

Gavrilović upozorava da se za demokratske promene mora pridobiti i konzervativno-nacionalistički deo društva: „Skup u subotu je bio prvi studenski protest koji je imao političke govornike i poruke. Istraživanja javnog mnjenja govori da je tek svaki drugi glasač opozicije proevropski orijentisan – prema istraživanju Nove političke misli. To znači da će za pobedu na izborima biti potrebni konzervativno-populistički glasovi koje sada dobija Aleksandar Vučić, a njih ne samo da ima među Vučićevim  glasačima, već u značajnom broju i među neopredeljenima i apstinentima.“ 

Gavrilović podseća na to što se dešavalo 12. aprila u Novom Pazaru tokom događaja koji je nosio ime Sloboda vlada čaršijom. „Tog dana je rođena nova Srbija, Srbija koja je sebi dala šansu da postane država jednakih pred zakonom razvijajući ustavni patriotizam. Strukturalno gledano, to je najvažniji doprinos studenskih protesta. Upravo je ustavni patriotizam preduslov za vladavinu prava, integritet institucija i slobodu javnosti, za državu u kojoj nije moguće uspostavljanje lične vlasti, ali ni praktikovanje etno-nacionalističkih politika tipa Velike Srbije i Srpskog sveta.“

Ustavobraniteljska lista

Šefica beogradske kancelarije Fondacije Fridrih Ebert, Kirsten Šenefeld, smatra da bi se duboka kriza mogla rešiti prevremenim izborima, mada ih predsednik Vučić za sada odbija: „Pretpostavka za to bi bila prelazna faza u kojoj bi se obezbedilo da takvi izbori budu u skladu sa kriterijima za poštene i slobodne izbore. A ima dosta toga da se uradi i u pogledu medijskih sloboda i biračkog spiska. Za tako nešto potreban je pritisak Evropske unije, međunarodnih organizacija kao i podrška marginalizovanoj opoziciji i studentima.“

Izbori će, prema Cvijetinu Milivojeviću, sigurno biti raspisani pre redovnog termina krajem 2027. „Naprosto, imate jasnu većinsku Srbiju koja nije za naprednjačku vlast. Ali odlaganje ovakve odluke nanosi direktnu štetu Vučiću, jer bi prošao bolje ako bi izbore raspisao već sada, u avgustu. U decembru – a taj termin je čini mi se spominjao Šešelj – rejting će mu dodatno opasti.“

I Šenefeld opominje da bi odlaganje i odugovlačenje bilo rizično: „Izgleda da je trenutno situacija previše polarizovana i fragilna za dijalog kakav se ranije dešavao između vlasti i opozicije. Ali ako se samo sačeka 2026. to bi u sebi sadržalo mogućnost eskalacije i dalje represije prema studentima, građanima i civilnom društvu.“

Milivojević se, kao i veliki deo srpske javnosti, pita ko će biti na Studentskoj listi. On smatra da se traže ljudi koji imaju harizmu, bez obzira na ideološko opredeljenje. Prema Milivojeviću je jedan od najozbiljnijih kandidata Alek Kavčić, čovek koji je novac zaradio u Sjedinjenim Državama, ali ga troši u Srbiji kako bi deci omogućio besplatne udžbenike. „Da i režim misli kako je on ozbiljan protivnik, pokazuje time što ga skoro svaki put kad se vraća iz Amerike policijski zadržava na beogradskom aerodromu“, kaže Milivojević. On smatra da će na vrhu liste biti i spomenuti Milo Lompar i Jovo Bakić, za koga smatra „da više ne pripada ni levo-liberalnom građanskom spektru, već je anarho-liberal“. Tu je, naravno i rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić.

Zoran Gavrilović veruje da je formula pronađena u studentskim protestima spasonosna za zemlju: „Ustavni patriotizam je dovoljno veliki da daje mogućnost političke i društvene koalicije konzervativno-demokratskoj i građanskoj Srbiji kako bi udruženim snagama nastavili ono što je rođeno 12. aprila u Novom Pazaru.“ 

Represija iz nemoći

I međunarodni posmatrači koji dobro poznaju Srbiji, kao što je Šenefeld, primećuju da je pojačana represija zapravo nedostatak da se pronađe politički odgovor: „Reakcije srpskih institucija na proteste postale su vidno oštrije. Naročito u danima posle skupa na ulicama su bile prisutne brojne uniformisane i teško naoružane policijske snage, koje su ciljano i sa dodatnom brutalnošću intervenisale protiv decentralnih blokada u zemlji. I jezički je primetna eskalacija. Vlast i državni mediji u međuvremenu otvoreno nazivaju studente teroristima.“

Cvijetin Milivojević konstatuje da vlast srlja iz greške u grešku. „Leto nije ugasilo energiju protesta, čemu se Vučić nadao. A primena sile je samo dodatno oživela energiju kod ljudi. I odugovlačenje, čekanje da se protesti ugase sami od sebe, jeste velika greška. Dobar deo studenata se ionako pomirio sa gubitkom godine, što je za jednog mladog čoveka velika žrtva. Dakle, nemaju više šta da izgube.“

Milivojević smatra da za razliku od godina kada je Vučić imao „Blerove i izraelske medijske i političke savetnike, kao i savetodavnu podršku nemačke Fondacije Konrad Adenauer u eri Angele Merkel, u poslednjih osam meseci nema ozbiljniju strategiju: „Ni Vučić ni oni koji su ispod njega u hijerarhiji ne znaju kuda da se krene. Pa imitiraju studente, praveći kontramitinge, kontrastudente, kontraveterane, itd.“

Milivojević podvlači da vlast povećanom represijom neće dobiti ništa, pošto većinska Srbija neće građanski rat. On ukazuje na to da Vučić ima častan izlaz iz krize: „Mora samo da se vrati u ustavni okvir. Niko ne spominje predsedničke izbore. Neka ostane do kraja mandata na tom položaju, ali samo u granicama ustavnih nadležnosti. Ipak sumnjam da će Vučić prepoznati da mu je to jedini častan izlaz.“