Blago Velfa vredno stotine milione ipak opljačkali nacisti?

Relikvijari, krstovi, slike svetaca – filigranski gravirani zlatom i srebrom, i optočeni sedefom, kristalima i slonovačom. Blago Velfa nesumnjivo je jedno od najvažnijih crkvenih blaga srednjeg veka. Obuhvata 44 remek dela srednjovekovne crkvene umetnosti.

Dinastija Velf je najstarija još uvek postojeća plemićka kuća u Evropi. Ta porodica prikupila je brojna blaga čija se vrednost meri stotinama miliona evra.

Dragocene predmete moguće je videti u Berlinu  – još uvek. Jer, ponovo je otvoreno pitanje da li je Fondacija za prusku kulturnu baštinu (SPK) zaista njihov zakoniti vlasnik ili su te umetnine opljačkali nacisti.

Slučaj je dugo izgledao jasan: tokom nacističke ere, blago Velfa prodao je pruskoj državi konzorcijum jevrejskih trgovaca umetninama iz Frankfurta, koji su ga 1929. kupili od plemićke kuće. Posle Drugog svetskog rata postalo je vlasništvo Fondacije za prusku kulturnu baštinu.

Pre deset godina Savetodavna komisija za ukradenu umetnost, poznata i kao Limbah-komisija, odlučila je da blago Velfa nije opljačkano. Očigledno da taj stručni savet nije pronašao nikakve dokaze da su nacisti iznudili prodaju umetnina od vlasnika. Tužba potomaka pred američkim sudovima za vraćanje blaga Velfa odbačena je 2023. godine.

Pravno natezanje oko blaga Velfa

Jevrejski naslednici podneli su zahtev za restituciju 2008. godine. Usledilo je pravno natezanje. Fondacije za prusku kulturnu baštinu procenila je vrednost blaga na sto miliona evra, a naslednici koji su se žalili na 260 miliona.

A onda su dokumenti koji su 2022. pronađeni u Državnom arhivu pokrajine Hesen izazvali sumnju da prodaja blaga Velfa nije bila baš tako dobrovoljna kao što se ranije pretpostavljalo.

Prodaja pod prinudom?

Alis Koh, jevrejskoj suvlasnici koja je posedovala četvrtinu blaga Velfa, 1935. godine isplaćeno je milion i 115.000 rajhsmaraka, ali je ta suma od nje odmah zatim iznuđena kao „porez na bekstvo iz Rajha“.

„Porez na bekstvo iz Rajha bio je instrument za izvlačenje imovine jevrejskih građana koji su želeli da pobegnu“, podseća pravni zastupnik žrtava iz Berlina Jerg Rosbah. „Bez plaćanja poreza za bekstvo iz Rajha, nije bilo potvrde o plaćenom porezu. A bez potvrde o plaćenom poreza, nije bilo dozvole za izlazak iz zemlje.“

Ranije nepoznati dokument pokazuje da je Alis Koh isplatila porez na bekstvo iz Rajha u visini od preko milion rajhsmaraka. Bez njega ne bi uspela da pobegne iz nacističke Nemačke. Samo četiri dana nakon obaveštenja o porezu, Alis Koh je to platila, dobila potvrdu od poreske uprave i – mogla je da pobegne.

Hoće li slučaj sada ponovo biti otvoren?

Da li taj dokument donosi promenu kada je reč o blagu dinastije Velf? Ne sasvim: Komisija za ukradenu umetnost može ponovo da otvori slučaj samo ako se Fondacija za prusko kulturno nasleđe s time složi. I posle meseci oklevanja, izgleda da je spremna. „Fondacija bi pristala na to“, kako se navodi u saopštenju, „ako su uslovi razjašnjeni u skladu s proceduralnim pravilima“. A da bi to pokrenula, Fondacija mora ponovo da kontaktira Komisiju, kao i advokate potomaka Alis Koh – „da razjasne nerešena pitanja“.

Predsednik Komisije, advokat Hans-Jirgen Papir, želi da stvar ubrza: „Fondacija je (...) u obavezi da odmah pristane na zahtev Komisije. Ispitivanje prihvatljivosti isključiva je odgovornost Komisije“, kaže Papir.

Iako u Nemačkoj još uvek ne postoji zakon o restituciji, zemlja je posvećena osnovnim načelima Vašingtonske deklaracije iz 1998. godine. Prema njima, za umetnine koje su opljačkali nacisti potrebno je pronaći „pravedna i poštena rešenja“.

To je do sada bio zadatak takozvane Limbah-komisije, nazvane po svojoj prvoj predsednici, sada pokojnoj ustavnoj sutkinji Juti Limbah. Ubuduće će o spornim predmetima odlučivati arbitražni sudovi, na koje se, za razliku od ranije prakse, može pozvati i strana u sporu.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku