Pre 60 godina: Pakao Aušvica pred sudom

„Iza ove kapije počinjao je pakao koji se ne može opisati rečima, jer ne postoje“, rekao je predsedavajući sudija Hans Hofmajer 20. avgusta 1965. na početku izricanja presude na takozvanom procesu za Aušvic. A kada je završio, glas mu je zadrhtao:

„Verovatno će među nama biti mnogo onih koji dugo neće moći da gledaju u radosne oči deteta ispunjene poverenjem, a da im se u mislima ne pojave prazne, ispitujuće, nerazumevajuće i strahom ispunjene oči dece koja su u Aušvicu krenula na svoje poslednje putovanje.“

Posleratnom društvu u Zapadnoj Nemačkoj dugo su nedostajale reči da se suoči sa sopstvenom nacističkom prošlošću.

To što je uopšte došlo do procesa graničilo se s čudom. Jer posle nirnberških procesa, odmah nakon rata, samo je mali broj ubica priveden pravdi.

Naprotiv: nacisti visokog ranga decenijama su pravili karijere u Saveznoj Republici Nemačkoj - kao na primer, šef Kancelarskog ureda kancelara Konrada Adenauera (CDU), Hans Glebke, ili šef Savezne obaveštajne službe (BND) Rajnhard Gelen.

Otpor prema suočavanju s prošlošću bio je očigledan i u sudnici u Frankfurtu: posetioci su mogli da vide kako policajci salutiraju kada u sudnicu ulaze optuženi pripadnici SS-a.

Devetnaest presuda

„Krivični postupak protiv Mulke i drugih“, kako se suđenje za Aušvic zvanično zvalo, bio je mamutski proces: s jedne strane 22 optuženih, i njihovih 19 advokata, a s druge strane četvorica državnih tužilaca i trojica zajedničkih tužilaca žrtava.

Glavno-optuženi Robert Mulka bio je ađutant komandant Aušvica Rudolfa Hesa koji je 1947. u Poljskoj osuđen na smrt i obešen u Aušvicu.

Nakon 183 dana suđenja, frankfurtski porotnički sud je izrekao presude 1965: Šest kazni doživotnog zatvora, preostale kazne u rasponu od 3 do 14 godina, i tri oslobađajuće presude zbog nedostatka dokaza.

Svedočenja preživelih

U sudnici u Frankfurtu na Majni su pre svega glasovi preživelih svedoka bili ti koji su nemačkom društvu preneli sliku „pakla“ iz Aušvica - dve decenije posle kraja Drugog svetskog rata.

Mađar Mauricijus Berner je 78. dana suđenja opisao šta se desilo kada je stigao u Aušvic sa porodicom. „SS-ovac Viktor Kapesius je rekao - Ne plačite, idu samo da se okupaju. Za sat vremena ćete se ponovo videti. Doviknuo sam ženi i deci. Nikada ih više nisam video.“

Mauricijusova žena i tri ćerke odmah po dolasku ubijene su u gasnim komorama Aušvica.

„SS-ovci su ljude isterivali iz vagona. A mi smo stajali u lancu i pod pretnjom smrtne kazne bilo nam je zabranjeno da razgovaramo sa bilo kim od tih 'pridošlica'.“ Tako je Rudolf Vrba 117. dana suđenja pred frankfurtskim porotničkim sudom svedočio o tome kako su u Aušvic stizali transporti sa više hiljada ljudi, kako su novopridošli na rampi selektovani i mnogi odmah ubijani.

„Ostatak ljudi potom je utovaran na pripremljene kamione i prebacivan na drugu stranu, to jest u Birkenau, direktno u gasne komore.“

Rudolf Vrba je imao 18 godina kada je deportovan u Aušvic. Posle dve godine u logoru uspeo je da pobegne. Izveštaj koji je sastavio 1944. bio je navodno jedan od prvih koji je zapadnim saveznicima dao informacije o mašineriji ubijanja u logorima smrti i o gasnim komorama.

Suđenje za Aušvic bilo je važan korak u rasvetljavanju nemačkih zločina i zato što su izjave 318 od ukupno 360 svedoka snimljene na tonske trake.

Prvobitno su bile namenjene samo sudu, a ne i javnosti. Međutim, generalni sekretar Međunarodnog komiteta Aušvic u Beču, Herman Langbajn, obratio se tadašnjem ministru pravosuđa pokrajine Hesen koji je učinio da snimci budu sačuvani.

Tužilac Fric Bauer - usamljeni borac

Iza frankfurtskog procesa za Aušvic stajao je generalni tužilac pokrajine Hesen Fric Bauer. Kao Jevrejin i socijaldemokrata morao je sam da pobegne iz nacističke Nemačke.

Posle rata bio je pokretačka snaga suočavanja s prošlošću pravnim putem. Usamljeni borac u pravosuđu - koje je pokazivalo malo interesa za kažnjavanje nacističkih zločina.

Ponekad mu je u prikupljanju dokaza pomogla slučajnost: pri kraju rata, u požaru u SS i policijskom sudu u Breslauu, vetar ke razneo dokumenta po ulici. Preživeli Holokausta Emil Vulkan pokupio je papire. Bila su to detaljna liste za streljanja koje je SS sastavljao u Aušvicu i koja su na suđenju postala važan dokazni materijal.

Ni jedna ljudska reč počinioca

Da će pravno i društveno suočavanje sa nemačkim nacističkim zločinima biti dug i težak put, Fric Bauer je naslutio još 1964. godine. Oči mu je otvorilo ponašanje optuženih na prvom procesu za Aušvic:

„Kada smo osmišljavali proces, u to je spadala i predstava da će ranije ili kasnije neko od optuženih ustati i reći: Ono što se tada dogodilo bilo je strašno, žao mi je, više se nikada neće ponoviti. Očekivali smo ljudsku reč. Verujem da bi Nemačka odahnula, kao i ceo svet i porodice onih koji su pali u Aušvicu, kada bi se konačno jednom izgovorila ljudska reč. Ona nije izgovorena i neće ni biti izgovorena.“

Fric Bauer je bio u pravu. Do kraja procesa pripadnici SS-a su se međusobno štitili. Rasvetljavanje zločina je bilo moguće jedino zahvaljujući iskazima preživelih svedoka.

Utoliko je važnije za istorijsku svest u Nemačkoj da su svedočenja sa frankfurtskog procesa za Aušvic sačuvana i da se glasovi preživelih i danas mogu čuti. Danas su deo svetske dokumentarne baštine UNESKO-a i mogu se preslušati preko internet stranice Instituta Fric Bauer.

Savezni sud Nemačke je štitio mnoge zločince - 70 godina

Sa pravnog stanovišta, suđenje za Aušvic - nije baš bilo uspešno. Istina, 16 optuženih je osuđeno i vođeni su i naknadni procesi. Ali ogromna većina pripadnika SS-a iz Aušvica – među stražarima ih je bilo više od 8.000 – nikada nije morala da odgovara za svoje zločine pred sudom.

Za to je bio odgovoran i Savezni sud Nemačke (BGH) koji je zahtevao da se za svaku osudu dokaže konkretno učešće pojedinca u nekom zločinu.

Tek 20. septembra 2016. Savezni sud Nemačke promenio je praksu i priznao: koncentracioni logori bili su deo „industrijske mašine ubijanja“.  Od tada važi da su svi članovi logorskog aparata (uključujući radnike i radnice u administraciji, logistici, stražare) doprineli su funkcionisanju „industrijske mašine ubijanja“.

Od te presude vođeno je još nekoliko procesa. Tako je 2024. kada je imala 99 godina - osuđena bivša sekretarica u logoru Štutenhof kod Gdanjska. Irmgard Furhner je osuđena na pet godina uslovno za saučeništvo u ubistvu 10.505 ljudi. Mediji su u tom procesu izveštavali ne navodeći njeno puno ime, već samo kao Irmgard F.

To je verovatno bilo poslednje takvo suđenje pred nemačkim sudom - jer je većina počinoca umrla prirodnom smrću ili je u dubokoj starosti.