Alačati - tetovirano drvo

 

Stojim na ćošku na kojem se susreću dva lepa sokaka u varoši. Ali time baš i ne određujem tačku posmatranja - u Alačatiju su skoro svi sokaci lepi, pa bi ovaj ćošak mogao biti bilo gde. Ono što ga izdvaja jeste stablo iznad bašte lokala. Kao da ga je ogrnula raznobojna paučina. Kao da je neobična ljudska ruka umetnički skladno isterovirana, pa pretvorena u stablo.

Zapravo, drvetu su navukli heklanu majicu. I za trenutak je taj neobičan prizor počeo gurkati moje misli u priču o ljudima koji teroviraju drveće. To je Alačati. Mesto na ivici bajke.

Dolmuš - manji od autobusa, a veći od kombija, zaustavlja se na običnoj ulici. Vozač vikne: “Alačati čarši!” Pitam ga na engleskom u kojem pravcu je čaršija. On se smeje i pokazuje sokak koji vodi nizbrdo. Upravo smo se spremali da krenemo tim putem, ali pažnju nam privuče melodija koja dopire sa brežuljka na kojem su zasele kamene vetrenjače. Prepoznajemo italijansku partizansku pesmu “Bella ciao” - u raskalašenoj verziji Gorana Bregovića i srpskih trubača. Za pet minuta smo bili na vrhu uzvišice. Melodija je prestala naglo kao što je počela. Zavirim kroz visoku ogradu i ugledam trubače koji su zaseli u hlad na velikoj letnjoj bini. Očito su za kraj probe ostavili Bregu. 

Divili smo se neko vreme vetrenjačama. Poluostrvo Češme je bilo poznato po mlinarskom zanatu. Danas su vetrenjače turističke atrakcije. A vetar je upregnut u razvoj jednog od najvećih mediteranskih centara za surfanje.

Spuštali smo se u varoš koja ima desetak hiljada žitelja, a u sezoni na svakog od njih dođe još deset do dvadeset turista. Mada su poređenja uglavnom hroma, Alačati bi mogao biti neka vrsta turskog Rovinja. Barem po ekskluzivnosti. I po nivou estetskih senzacija koje nudi. Čitav niz radnji i restorana s obe strane sokaka, kojem ulična kocka daje starinski šmek. Na kraju nizbrdice skrenemo levo, u Kemalpašinu ulicu.

Niz Kemalpašinu

Glavni sokak se, dakle, zove po Ataturku. Deli varoš na gornji deo odakle smo došli, izgrađen na padini, te na donji deo sa glavnim trgom, čaršijskom džamijom i lavirintom uglavnom ravnih sokaka. Kemalpašina je možda najlepša ujutro, kada su turisti na plaži, a prodavci pred magazama piju čaj boje mahagonija, trljaju oči i nemaju volje da odmah započnu glasno presretanje mogućih mušterija.

Šta je to u sokaku koji vijuga u senci starih dvospratnih kuća toliko lepo da izmamljuje ah i oh iz usta ljudi koji tu prvi put prolaze?

Najpre - kuće su od kamena, okviri prozora i vrata, kao i doksati od drveta obojenog u plavo, zeleno, žuto, čak i u ružičasto ili ljubičasto. Baštice lokala, klupe i stolice pred magazama, takođe su uređene s mnogo strpljenja, ukusa, smisla za detalj. I ne postoje dva ista enterijera.

Ukrasno cveće, palme, bambusi, banane i brazilske bugenvilije sa nežnoljubičastim cvetovima su na sve strane. Kada brazilske lepotice naprave grm uz kameni zid, a onda zasvode sokak, prizor postaje nestvarno lep. 

Biti viđen

Posle prve šetnje odlučili smo da sednemo u kafe čije se ime izgovara kao Koše kahvezi Uz nešto inventivnosti možete prepoznati značenje – Kafe na ćošku. Da, i ćošak ima neku srodnost s jednom turskom reči.

Pomalo francuski udešen lokal pružio nam je osveženje i hlad. Za razliku od prostodušno-srdačnih gazda i konobara u tradicionalnim turskim roštiljarnicama, osoblje je ovde imalo pomalo nadmenu suzdržanost. Izbor muzike - turski džez - takođe je potcrtavao činjenicu da se nalazimo na mestu koje okuplja izmirski i istanbulski fenseraj. Samo je kapućino bio prosečan i preskup. Bolje je piti turski čaj. Izlazimo u vrelo popodne uz zvuke planetarnog hita iz 1973 – Killing Me Softly. Ali na turskom.

Naša sledeća stanica je 1850 Kurabiye Kahve. Lepi kolači u kafeu u kojem smo do malopre sedeli ne proizvode se u njemu već u ovoj poslastičarnici. Oni koji u reči „kurabiye“ prepoznaju gurabije potpuno su u pravu. Mada su keksoliki kolačići glavna atrakcija, na stolu nam se nalazi puding sa mastikom - toj obećavajućoj mešavini teško je odoleti. Muhalebija sa aromom mastike je samo za znalce. Nepca nam govore da će to biti ljubav na prvu kašičicu.

Završavamo sa slatkom ponudom za danas i nastavljamo obilazak. Nailazimo na trg u čijem centru je maslina. Nešto na njemu, možda drvene stolice lokala, neodoljivo podseća na Grčku.

Crkva iza zavese

Skrećemo iz Kemalpašine i lavirintom sokaka u kojima ne znamo gde pre da gledamo, dolazimo do čaršijske džamije koja se zove Pazar-džamija. Ako je čovek malo pažljivije osmotri, videće da je to crkva sa minaretom. Sva od kamena kao crkve na Jadranu, skladno uklopljena u okolni prostor. Druži se sa čempresima.

Crkva je izgrađena krajem 19. veka, ali je posle grčko-turskog rata sudbina ovdašnjih Grka, tada većinskog stanovništva, 1923. zapečaćena „mirnom razmenom stanovništva“ koju su dogovorili Ankara i Atina. Odavde su otišli Grci. Ovamo su došli evropski Turci. Crkva je pretvorena u džamiju. Ali sam naišao na jedan podatak koji me je ponutkao da zavirim u sadašnju džamiju. Jedan Turčin je na Internetu zapisao da je posle dobijanja specijalne dozvole jedan grčki sveštenik ušao u džamiju da se pomoli. Tom prilikom je između prostora za muslimanske vernike i onoga za pravoslavne podignuta zavesa. Taj Turčin je s ponosom zapisao da je to napredak u međuverskoj slozi.

I zaista, zavesa je još uvek tu, na levoj strani džamijske unutrašnjosti. Navodno, svaki hrišćanski vernik može da se moli iza nje. Tamo, iza zavese, džamija postaje ono što je bila kada je sagrađena. Na takvim mestima čovek pomisli da za čovečanstvo ipak ima nade. 

U hladu kamene kuće

U Alačati smo dolazili više puta. Jednom smo se zadržali u uličici iza džamije. Lepa fasada restorana i duboka hladovina pojačana raznobojnim kišobranima, privukli su nas da pogledamo u jelovnik. Restoran je zapravo bio hotel i zvao se Suess Taş Ev – uspeo sam da taj naziv dovedem u vezu sa kamenom kućom. Gazda je sedeo za jednim od stolova, odmah nam se obratio na solidnom engleskom, što nije tako čest slučaj. Ispostavilo se da je ljubitelj dobre turske rakije. Preporučio nam je jednu vrstu koja nam je do tada bila nepoznata. Njegov konobar nam je pružio flašu na uvid. Na jelovniku je imao rakijsko meze, pa smo odlučili da tu provedemo narednih sat i po. To je imalo svoju cenu, ali nismo se pokajali.

Lepo je biti u jednoj od najlepših varoši na Mediteranu, ulicom prolaze grupice turista, prodavači se dovikuju iz radnje u radnju, u senci kamene kuće sa plavim doksatom, u čaši se mreška beličasta rakija, na stolu su masline, namazi sa belim lukom, pečeni patlidžan i ko zna šta još.

Noć pada na Alačati

Nešto drugačije iskustvo imali smo jedne večeri u najbolje ocenjenom restoranu u gradu. Lep niz hrane i pića bio je više nego solidan, ali cena je bila dubrovačka, čarolije koja bi je pratila nije bilo. Tako je to na putovanjima, kao u slalomu, izbegavaš kapije, ali se na poneku neminovno i nasučeš.

Veče Alačati pretvara u košnicu. Zvuk ljudskih glasova, fragmenti reči, sve glasnija muzika iz klubova. Mirisi roštilja, pečenog kukuruza, dagnji, mirisi preliva za kolače. Kožu miluje povetarac – klima na poluostrvu je suva, vetrovita i zdrava. Ovde su izvori lekovite vode, a nadomak njih – lekovito more. Noću Alačati pokazuje drugačije lice, ljudi jedni drugima stavljaju do znanja da umeju da troše na skupu odeću i skupa mesta.

Ipak, tokom godine ovamo dolazi i ljudi sa različitim interesovanjima. Za ljubitelje začina i začinskih biljaka organizuje se prava svetkovina. Osim toga, održava se i „festival zaboravljenih ukusa" koji pokušava da zubu vremena otme niz kulinarskih rariteta.

Odlazimo iz ove jedinstvene varoši koja je uspela da se nametne svojom lepotom uprkos činjenici da nije na obali. Plaža Ilidža je nekoliko kilometara dalje. Ovamo ne dolaze ljudi sa suncobranima pod miškom. Za jedne je šetnja čaršijom stvar prestiža, a za druge, poput nas, deo potrage za lepotom.

Od svih prizora koji se u glavi prepliću, preklapaju, stvaraju kubistički kolaž, izdvaja se jutarnja slika cveta i kamena. Obična ulica u kojoj neki ljudi vode običan život na neobičnom mestu.

Valja upamtiti baš tu sliku. Sokak odnegovan vrednim rukama pokoljenja, u trenutku bez ljudi. I jedna mačka. Alačati na ivici bajke.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.