Čekaonica sa nacrtanim vratima
7. mart 2019
U pitanju je klasik humora iz dječijih crtića – otvorena vrata naslikana na zidu pozivaju naivnog protagonistu da kroz njih prođe. Njemu izdaleka sve djeluje normalno i varku će spoznati tek kada glavom udari u zid pa mu iskoči karikirana čvoruga.
Tvrđava Evropska unija je godinama zatvarala jedna po jedna vrata, da bi na spoljnim zidinama ostala otvorena jedino još ona – nacrtana. Zamak je opasan kanalom i iz daljine se to možda ne vidi jasno. Ali ko sljedeći uspije da prepliva kanal – da, dakle, ispuni sve po spisku iz famoznih 35 pregovaračkih poglavlja – imaće prvi priliku da se slavno ulupa o lažna vrata na zidu.
Bukvaliste koji vjeruju u nacrtana vrata i zvanične mantre iz Brisela („Evropa" nije potpuna bez Zapadnog Balkana, samo se reformišite i eto vas kod nas) teško da je otrijeznila i nedavna posjeta francuske ministarske za evropska pitanja Natali Loazo koja je u Beogradu rekla da vrata ne postoje. EU ima svoje muke, ne trebate nam još vi, pardon, au revoir.
Poslije se ministarka, valjda shvatajući da nije oportuno tako otvoreno rušiti mantru o proširenju, objasnila. Ali bolje da nije. Jer u naknadnoj intervenciji je rekla da svi podržavaju „jasnu perspektivu“ Zapadnog Balkana. O ulasku u EU ne reče ništa. To dakle nije emisarka nekakvog Kurca, Salvinija ili Kačinjskog – već samog evropskog Kralja Sunca, hipsterskog liberala Emanuela Makrona.
Ali nema svrhe ljutiti se na glasnicu koja je, iz neke interne pariške računice, samo izgovorila očigledno. Izložena bočnim vjetrovima koji ljuljaju i njene same temelje, Evropska je unija pod dirigentskom palicom Angele Merkel odavno odustala od nekadašnje velike ideje u svakom pogledu ujedinjene Evrope. Kada valja spašavati samu EU, nikome više ne smeta što u njenom tkanju zjapi mala balkanska rupa.
Počelo je sa finansijskom krizom, nastavilo se krahom izbjegličke politike i pohodom evroskeptičnih snaga, a ovih se dana kruniše kršenjem decenijskog tabua – jedna zemlja će napustiti klub za koji se mislilo da ga samo budala može napuštati. Nijedna od pobrojanih kriza nije kratkog daha, nijedna se zapravo ne može riješiti.
Tome valja dodati hladnoratovsku širu sliku. Evropska unija, tako moćna ekonomski, a tako patuljasta vojno i politički, između je nadolazeće Kine i stidljivih pokušaja da se emancipuje od Amerike.
Nije, dakle, u pitanju Makron kojeg će možda uskoro takođe udaviti desničarski talas. Nema tog lidera u Evropi koji je spreman da ostatke vjerodostojnosti stavlja na kocku zalažući se za proširenje EU. Jer, pred nacrtanim vratima ne čekaju Island i Švajcarska, nego zemlje koje se – uglavnom s pravom, a dijelom i zbog stereotipa – percipiraju finansijski nestabilnim poput Grčke, korumpiranim poput Bugarske i Rumunije, bespravnim kao Poljska i Mađarska, neriješenih granica kao Kipar.
Pisano je već ovdje zašto je gašenje procesa proširenja čak logično iz perspektive Evropske unije. Ako još i ima argumenata da bi Srbiji i komšiluku bolje bilo unutra nego u čekaonici, više nema argumenata da bi to bolje bilo za EU. Geopolitički razlozi, koje poznavaoci prilika tako vole da bistre, otpali su najkasnije kada su preko reda primljene Bugarska i Rumunija ne bi li se dovršio cinični sanitarni kordon ka Rusiji, a ulaskom Albanije i Crne Gore u NATO zaokružena je Sredozemna obala.
Nevolja je u tome što – i zato se uvijek osvježava farba na onim nacrtanim vratima – Berlin, Pariz, Beč, Brisel… i dalje imaju interese na Zapadnom Balkanu. Prvo, da se ne puca. Drugo, da se održi tampon-zona na važnoj izbjegličkoj ruti. Treće, kao bazen radne snage, njegovatelja, ljekara, šofera, inženjera koje je lako privući većim platama. I četvrto, kao evropski Bangladeš gdje se u halama za male pare motaju kablovi i sklapaju sijalice.
Članstvo u Evropskoj uniji tu ima samo funkciju šargarepe na kraju predugog štapa. Ako se neko usudi da posumnja, eto tu i tamo pokoje milionče za neki infrastrukturni projekat. U to ime su napuštene famozne evropska ideja i evropske vrijednosti na Balkanu, pa čak i onih 35 poglavlja. Pisali smo već o tome kako se vijeća u briselskim kuloarima – kada je u pregovorima sa Srbijom na redu poglavlje o recimo ribarstvu, ne priča se o ribarstvu – nego o Kosovu.
Paradoksalno je poturanjem lažne šargarepe Evropska unija postala saučesnik balkanskih stabilokratija. Nije da tipovima poput Vučića treba mnogo, takvi ionako nikad nisu vjerovali u te vladavine prava, demokratije i, kako biješe, evropske vrijednosti. Ali sa pohvalama iz evropskih prijestonica još im je lakše. Evropski komesari na Balkan putuju sa ružičastim naočarima, svuda vide sjajne reforme, nigdje ugnjetene medije, izmrcvaren narod i mafijaške strukture. Njihova podrška napretku u pregovorima jeste podrška udaljavanju od izvornih ideja EU.
Naravno, u interesu je i balkanskih autokrata da održavaju privid da se kruženje po evropskoj čekaonici završava prolaskom kroz vrata. Em su im fotografije sa nasmijanim evropskim činovnicima zgodna propaganda, em stvarnim i tobožnjim zahtjevima EU mogu da pravdaju svaku privatizaciju, mjere štednje, uvođenje eksploatatorskih zakona o radu i još niz svinjarija.
Pitanje je šta činiti sa saznanjem da su vrata zatvorena? Odgovor nije lako svariti jer se svodi na frazu koje je svima već preko glave: suština je u putu, a ne u cilju. Pravna država kako je definisana u priručnicima EU dobro bi došla i zemljama van EU. Medijska kultura, odgovornost političara, pošteni tenderi… šta bi iko mogao da ima protiv toga? Pa makar i praveći se da proširenje nije mrtvo i pregovarajući dalje – ni oni pretpristupni milioni nisu za bacanje.
To zbilja teško pada na želudac onih koji na Balkanu dvadeset godina vjeruju u Evropsku uniju ili su se tek na sopstvenoj koži uvjerili da EU nije skup dobrih Samarićana nego interesna zajednica sa velikom idejom u svojoj osnovi. Ali oni će za demokratije u svojim namučenim balkanskim zemljama morati da se izbore sami. Nekad je lakše bez šargarepe, nacrtanih vrata i drugih fazona iz crtanih filmova.